Matica Srpska

Kulturni magazin: Matica srpska, Radoje Domanović, Isidora Sekulić

Ime: 16.02.2019 Kulturni Magazin - Matica srpska ,Radoje Domanovic i Isidora Sekulic; Opis: Matica srpska, Radoje Domanović, Isidora Sekulić Tip: audio/mpeg

Radoje DomanovicIsidora SekulićKulturni magazin, 16. februar 2019. godine

Matica srpska, Radoje Domanović, Isidora Sekulić.

 

 

Prva žena akademik

«Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva? Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo hrabro i drsko da želimo, zašto niko od nas neće Prometejev greh nanovo da zgreši? Zašto naša književnost nema suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka? Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju — sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji pletući uže ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđima nemoćni, mlitavi smo i bez ljubavi i života kao vodeni cvetovi pred zalazak sunca“, opominje nas ona koja je imala epitet najmudrije Srpkinje.

Isidora Sekulić, srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti, prvi predsjednik Udruženja književnika Srbije, rođena je na 16. februara 1877. godine u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Djetinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti. Radila je kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine.

Do kraja, i bez ostatka, posvećena ljepoti smislene riječi, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvažavenje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umjetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih djela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umjetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.

Penzionisana je 1931. godine. Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabrana je 1950.

Živjela je skromnim asketskim životom, često o hljebu i vodi. Noći je provodila pišući i prevodeći na devet svjetskih jezika.

Pred kraj života, iako je postepeno počela da gubi vid, ostala je okružena svojim omiljenim predmetima i knjigama koje su zajedno sa njom mijenjale beogradske adrese. Pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.

U jednom pismu – upućenom Mladenu Leskovcu, između ostalog, zapisala je: „Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati. Upokojila se 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

„Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.“

Isidora Sekulić spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obilježila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu oglednih radova Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovjedač i esejista, po zasluzi akademik. Ona je „praznik naše pisane riječi“.

Jovan Skerlić je u negativnoj kritici „Saputnika“ napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“. Kosmopolitska knjiga Pisma iz Norveške naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. U Dnevniku Isidora Sekulić je zabilježila da je zbog tih kritika pocrvenjela i zaćutala. Isti Dnevnik kasnije je spalila.

U Zagrebu je Isidora Sekulić 1919. godine objavila knjigu novela Đakon Bogorodičine crkve. U ljeto 1920. godine otputovala u Oslo na zasjedanje Međunarodnog savjeta žena, na čijem je otvaranju održala vatreni govor. Četrdesetih godina dvadesetog vijeka Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“. «Kronika palanačkog groblja», objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti. Slijede «Analitički trenuci i teme», «Zapisi o mome narodu» (1948), «Njegošu knjiga duboke odanosti» (1951), «Govor i jezik, kulturna smotra naroda» (1956).

Ona je izvan svih književnih pokreta, ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredjeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

Iz jednog Isidorinog pisma: „Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje — to je kultura, a škola — njen začetak. Putovanje — eto vam kulture!“. Ona je bez sumnje jedna od najvećih ličnosti srpske književnosti i kulture. Ostavila je za sobom, sabrano u dvanaest tomova, obimno književno i jedinstveno enciklopedijsko delo, koje je našu literaturu učinilo stilski ljepšom, tematski raznovrsnijom i misaono bogatijom.

Počivši akademik Vladeta Jerotić se sjećao: „Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svem tom da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska.“

Prije smrti zavještala je: „Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se položi u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji koliko mognu i htednu.“

Priredila: Marija Živković