У Недјељи Страшног суда први пут нам се открива велика истина
Сваки наш труд, напор, свака жеља да се поправимо, сваки долазак на службу сваки дан поста, учења и молитве за себе и за своју породицу, учења других и апеловања да и они иду у цркву, излазак на гроб, паљење свијеће за покојника, свака наша милостиња нас приближава Небу
У цркви светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу данас, у посљедњи дан Месопусне недјеље, Литургију је служио протојереј- ставрофор Дарко Пејић.
О. Дарко је у својој бесједи подсјетио да се ова недјеља назива још и Месопусна, када се престаје са једење меса до Васкрса.
„У ову задњу недјељу се већ полако припремамо за почетак поста, али оно што је још важније ова недјеља се због Јеванђеља које се чита назива још и Недјеља Страшнога суда, у којој се говори о другом доласку Христовом. Нико и никада о томе није нам могао нити знао прозборити и рећи. Иако су Пророци нешто најављивали, то су биле само сјенке, онолико колико им је Господ открио. А онда нам сам Господ наш Исус Христос, говори шта ће бити на крају, не да би нас уплашио него да би се опоменули, да би пазили и стражили над собом. Kаже доћи ће Син човјечји, мисли се на Исуса Христа и први пут, каже, доћи ће са свим Анђелима. До тада се увијек јављао један Анђео, или мањи број њих, а овај пут долази Господ са свим Анђелима да суди људима и каже: „одвојиће зле од добрих као што пастир одвар одваја јагњад од јаради, и рећиће једнима одите мени с десне стране благословени оца мојега, гладан бијах нахрани сте ме, жедан бијах напојисте ме, го бијах одјенусте ме, у тамници бијах дођосте ми, у болници бијах обиђосте ме, болесног ме посјетисте. Они га питају, по скромности својој, јер добар и частан човјек се не хвали својом добротом и својим добрим дјелима, када то Господе не учинисмо, а он каже: “ кад год учини сте једном од ових малих мени учинисте“. Ово, браћо и сестре, има двојако значење. Ови мали су сваки наш човјек и ближњи и онај који нас окружује, онај сиромах који је гладан коме смо пружили нешто, или жедан, или онај који је наишао је на наш дом затражио уточиште.. . И данас, немојмо да се изговарамо, свако од нас има неког, ако не од родбине а оно често се деси да су комшије у болници у затвору и да је неко болестан или да је сиромах. Треба људима помоћ од људи и требамо једни другима. На крају, зато нас је Господ и дао различите да би се допуњавали, да би онај богати који има мекшао срце своје и учио се милостињи и помагао ономе сиромаху, да би онај сиромах јачао у вјери у Бога и своју наду полагао на њега и учио се трпљењу“, бесједио је о. Дарко.
Али ова прича, напоменуо је он, има још једно унутрашње значење.
„У срцу човјековом, сваког трена, и сада овде док стојимо док ја говорим, дешавају се та давања или узимања. У срцу своме ми једни друге оправдавамо или кудимо, благосиљамо или кунемо, помажемо молитвом искреном. Треба сваки човјек о сваком човјеку добро да мисли да му добро жели, а то, на нажалост у нашем срцу није увијек тако. Некада ми, опет често због лажи, да би испали пред људима како смо добри, дајемо милостињу да би казали како смо добри и да би задивили неког, а у ствари није нам увијек на првом мјесту онај коме се обраћамо и коме је помоћ наша потребна. Е тако се дешава и у срцу нашем, драга браћо и сестре, да често ми пружимо руку човјеку, тапшемо, загрлимо, чак га и цјеливамо а у срцу свашта о њему судимо и говоримо ружно. Е то је она унутрашња веома опасна борба, када човјек дозволи да му ђаво сиђе у срце и засједне у њему. Па онда таквом човјеку ништа не ваља, крива му је увијек црква, крива му је вјера и све добро, али то ће му и бити суд, браћо и сестре, јер како каже изрека за такве људе -“ни Бог му не може угодити”. То су људи који су далеко од Бога, далеко од ближњих, тога се треба чувати овдје док смо на земљи. Зато су овом дану претходиле Задушнице, овдје док смо још и до свеопштег суда имамо шансу да се поправљамо и да се молимо паљењем свијећа и милостињом, да чистимо душе нас и наших преминулих предака. Kао што они својим молитвама могу нама помоћи, да се окренемо и на прави пут вратимо, тако и ми својом молитвом, својом милостињом за њихове душе можемо њима помоћи. Немојмо да чекамо, јер како каже Јеванђеље, “ доћи ће изненада Господар, када се не надамо”. Немојмо да се опуштамо, да смо љењиви.
Почнимо од најпростијег, од овог доласка у цркву, поста, молитве, причешћа, од тога да не осуђујемо једни друге. То је добар почетак, браћо и сестре, а онда ће се наћи начин да почнемо, да волимо једни други да помажемо једни другима. Тешко је вољети некога кога мрзимо, тешко је помоћи некоме кога не волимо, и онда, ако ништа друго, крив нам је сиромах, кажемо, „он је незахалан, он је овакав или онакав“. И ми наставимо по своме, а у ствари, хладни наше срце, расте мржња према људима, а онда нам остаје само оно Господње “идите од мене проклети у огањ вјечни припремљен ђаволу и слугама његовим”. Свака наша ружна помисао, ријеч, жеља и то не мора бити увијек према Богу, него и према ближњем, пријатељу и неприатељу, нас приближава паклу и удаљује од Бога. И обрнуто сваки наш труд, напор, свака жеља да се поправимо, сваки долазак на службу сваки дан поста, учења и молитве за себе и за своју породицу, учења других и апеловања да и они иду у цркву, излазак на гроб, паљење свијеће за покојника, свака наша милостиња нас приближава Небу. То је оно храњење гладних, појање гладних, такве нас Бог хоће и такве ће нас препознати. И нека на Бог удостоји да будемо такви да се удостојимо Небескога царства његовог“, бесједио је о. Дарка.
Он је истакао да је данашњи дан и прилика да се посјетимо великих и дивних јерараха и духовника наше Цркве коју су се упокојили посљедњих мјесеци
„И зар ћемо рећи да су се они залуд трудили и мучили. Задњи међу њима, а вјерујемо и надамо се, први међу великим на Небу наш владика Атанасије херцеговачки, који је носио титулу “умировљени епископ” , због свог здравственог стања. Међутим, био је много живљи, активнији и вреднији, од многих од нас који себе сматрамо крепкима. Стигао и на Kосово и био стално на Kосову, први говорио и против комунизма као идеологије у вријеме кад су хапсили и убијали за то. Раније су говорили многи као авва Јустин, владика Николај Велимировић. Он је први говорио и против садашњих властодржаца, не да би им се на ругао, него да би их исправио а кроз њих да би исправио и свој народ, јер ако служимо злом господару и сами постајемо зви. Значи, сви морамо да се исправљамо и они који су на челу и они који су “при дну”. Све је то, како кажу, дио карика једног ланца. И када се једна карика прекине то више није исти ланац.
Због тога је он је то осјећао као нико. И када су били строги и наш Митрополит Амфилохије и владика Атанасије, морамо да схватим.
