Литургијска бесједа Игумана манастира Савина јеромонаха Макарија на Двадесет пету недјељу по Педесетници, празник Светог Јована Златоустог, у недјељу 26. новембра 2023. љ. Г. у манастиру Савина у Херцег Новом
Отац Макарије савински: Љубав се не враћа! Дајимо љубав ближњима управо онако како Бог нама даје Своју љубав
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ко је ближњи мој? –упитао је човјек Бога тражећи да му објасни оно што и сам зна, кроз заповијести које му је Господ дао.
Овај човјек то пита Христа, иако му је Он већ оставио двије заповијести о љубави, гдје каже да је потребно да човјек: воли Бога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом и мишљу и другу заповијест: да воли ближњега свога као самога себе.
Да би човјек изразио истинску љубав према некоме Бог му заповиједа да воли ближњега свога, конкретно онога који је поред њега а исто тако и сваког човјека (јер нам је сваки човјек ближњи) као што воли самога себе. Човјек ће показати истинску љубав тек ако, о свом ближњем буде бринуо као о самоме себи и волио га као себе самога. Само ће на такав начин човјек имати савршену љубав и бити спреман да наслиједи Царство небеско.
Често се оправдавамо, управо као овај законик, вајкајући се да не можемо да помогнемо своме ближњем, онако како би помогли себи јер се плашимо да неће имати довољно за нас. И док се тако будемо питали: А шта ово? А шта оно? наћи ћемо безброј разлога да не помогнемо свом ближњем. Живећи тако, временом ћемо доћи у стање да нећемо помагати никоме нити бити спремни да се жртвујемо за било кога другог осим у случају да се то баш нимало нас неће дотаћи нити ћемо се, неким случајем, разапети ни мало више него што су наше самољубље и егоизам спремни да поднесу.
Управо је у том смислу Бог највећи психолог и пихијатар. Он види намјере наших срдаца, дајући нам, прије свега, лијек за све наше душевне и тјелесне патње и потребе. Потребно је да тај лијек узмемо на прави начин. И не само на прави начин него и читавим својим бићем и читавим својим срцем. Потребно је да се он утисне у наше унутарње биће, у наше срце, у наш ум, у читавог нашег унутарњег човјека, што ће се онда пренијети и на нашег спољашњег човјека односно на оно што видимо својим тјелесним очима.
Шта се догађа даље? Због чега је ова прича битна за наше спасење? Да би то схватили најприје треба да знамо да се Јудејско царство, кроз своју историју, подијелило на два дијела. Припадници десет племена су названи Самарјани, по Самари- мјесту на коме су живјели, док су припадници друге половине, односно два племена, названи Јудеји. Из тог, Јудејског се племена родио и Христос. Да би објаснио овом човјеку Свој сопствени закон, који овај Јеврејин, на жалост, тумачи по својим сопственим мјерилима Христос узима примјер милостовог Самарјанина, објашњавајући му ко је његов ближњи. Није тешко Господу да објашњава оно што овај Јеврејин већ зна по сопственој савјести која почиње да га укоријева због неправедности према свом ближњем. Као вјерујући човјек, који вјерује у живога Бога, он зна да је дужан да испуњава закон, јер он зна и напамет сваку заповијест, знајући, до у најситнији детаљ, шта је то што Бог тражи од њега. Али овај човјек није спреман да све то испуни до краја. Спреман је да испуни само до оне до које његово самољубље неће бити повријеђено нити ће његв егоизам бити и најмање пољуљан. Тако је његов начине испуњавања закон љубави.
Да би овом човјеку објаснио ко је ближњи његов, Христос му прича ову причу. Он узима примјер који ће Јеврејин разумјети из књига које чита.
И ми данас читамо новозавјетни закон љубави, закон који се не мијења. Закон љубави је био и остаје исти и у Старом и у Новом завјету, осим што у Новом завјету добили видљиву новозавјетну Љубав која је Сами Христос. Христос је видљива љубав. Христос закон. Он је Мојсијев Закон, Закон Новог завјета и Љубав која се неће промијенити ни сада ни у вјечности. Потпуно исто ће бити и у вјечном животу. Христос нам је открио и Љубав и вјечност. Он Сам је све то као личност са којом се ми сусрећемо.
Објашњавајући му, Христос овом човјеку из јеванђелске приче показује то на примјер. И каже да су неког човјека напали разбојници, оставивши га поред пута. И наишао је свештеник, који је био дужан, као онај који служи Богу, да се побрине за сваког ближњег. Али, каже: свештеник прође поред овог човјека јер није био спреман да се жртвује. Затим, прича даље Христос- наиђе левит. Левити су били они који, такође, служили Богу јер су се из тог племена и бирали свештеници. Али и левит прође. Ни њега се није дотакла патња овог човјека јер ни он није имао љубави иако је, по закону, био дужан да га испуњава.
Сви ми смо дужни да испуњавамо закон љубави ако хоћемо да живимо по Богу и ако за себе сматрамо да служимо живом Богу. Ако сматрамо да смо Божији људи, ако долазимо у Цркву и клањамо се Христу онда смо дужни да волимо своје ближње и да им помажемо управо на овај начин како то Христос објашњава у овој причи.
Наставља Христос своју причу и каже да је онда наишао један Самарјанин. Рекли смо већ да се племе Израиљско подијелило на два дијела. Самарјани данас уопште не постоје, нестало их је јер је десет племена пало у идолопоклонство и престало да служи Живоме Богу. У вријеме када је Христос проповиједао они су били потпуно подијељени, не само у смислу подјеле, него су били потпуно забрањени међусобни контакти. Зато у оној другој причи, када Христос сријеће жени Самарјанку на бунару, она се чуди како Он, Јудеј, може да прича са њом, Самарјанком. Било је незамисливо да они уопште контактирају јер су у том свом спољашњем закону били беспрекорни. Нису смјели да имају никакве везе са Самарјанима. Чак ако би се случајно десило да се негдје сусретну бјежали су једни од других. Једноставно, они једни за друге нису постојали.
А Христос, објашњавајући овом Јудеју наставља:…Прође Самарјанин, онај кога ти презиреш, и треба да га презиреш због одбацивања истините вјере. Међутим, тај Самарјанин приђе овом човјеку и, сажаливши се на њега, поможе му и указа милост. Побринуо се за њега као за самога себе. Смјести га и у гостионицу, плати да му се помогне и обећа да ће, када се врати, додати још и платити све што овај потроши. Побрину се за њега на најбољи могући начин, као што би се побринуо за самога себе. Христос му даје управо примјер Самарјанина који је пришао и помогао невољнику, поред којег су, предходно, прошли и свештеник и левит који су требали да испуне закон љубави Божије, показујући му да је и он сам исти као левит и свештеник, јер осуђује Самарјанина који је закон испунио. И упита Христос овог човјека: Ко је испунио закон љубави? Овај, не хтијући чак ни да помене име Самарјанина који је испунио закон љубави, каже: Па овај што му учини милост. Зна људска душа, знамо сви ми да препознамо љубав. Сви знамо како би требало, нико није имун на то јер свако зна шта је и њему самом потребно. А потребна нам је свима милост: нам је свима да нам буде топло, да нам је мирна душа, да се успокојимо. Тек тада човјек испуњава закон љубави и тек је такав човјек истински Божији човјек који је сједињен са Богом.
Исти овај закон љубави важи и за нас данас. Не наводи нам Христос случајно овај примјер него управо да би и инас научио да испуњавамо исти тај закон љубави, показујући нам како свако то може да постигне. Христос долази ради сваког човјека на овом свијету. Сви имамо савјест и знамо како треба. Сви треба да се трудимо да испуњавамо закон љубави, барем по савјести, која се данас отањила па не можемо ни да је чујемо јер смо окренути само себи самима. По савјести ће свако знати да помогне. То је оно испуњавање закона љубави кроз које ћемо испунити и двије заповијести Господње које нам доносе спасење. Спасење није само пуко испуњавање спољашњег закона, оно је учествовање у заједници са Богом у љубави у овоме свијету. У зеједници која се, прије свега, пројављује кроз милост. Онда човјек постаје истински Божији човјек, онај који испуњава Свето Јеванђеље. Само на такав начин човјек свједочи живога Бога. Све ван тога је спољашње испуњавање кроз које се, углавном, пројављује егоизам и самољубље као што смо и објаснили у овом примјеру Светог Јеванђеља.
Зато, браћо и сестре, трудимо се!
Свако од нас је у могућности да помогне свом ближњем, не плашећи за себе. Погледајте Христа, на Крсту распетог. Кажу да је смрт на крсту најтежа смрт коју човјек може да доживи. Христос, и поред свега тога, стоји на крсту не бринући о себи и не јадајући се како му је тешко. Он се, пак, са крста брине како ће бити онима испод крста: мајци, ученицима, народу, читавом свијету, људском роду. Христос и са крста, у свој својој муци, брине о другима. Е, то је истинска љубав. Ту љубав можемо и ми да имамо ако се сјединимо са Богом. Христос ће доћи у наше срце и дати нам силу да имамо такву љубав уколико се будемо трудили да испуњавамо барем ове двије заповијести Господње: да љубимо Господа свим срцем, свим умом и свом снагом и ближњега свога као самога себе. Кад почнемо да чинимо милост на овакав начин видјећемо и осјетити да је Бог са нама, даваће нам силу да све ово можемо да изнесемо на прави начин до задњег свог издисаја. Оваква љубав ће се умножавати.
И шта ћемо тиме добити? Како ћемо да је видимо? Видјећемо је тако што нико неће моћи да је угрози. Ни било која мржња, па ни сама смрт да дође, неће моћи да је угрози нити ће ико моћи да нас спријечи да волимо Господа и ближњега свога. Онда ће то бити истинска слобода. Христос је ту слободу донио на земљу , дајући нам Љубав која је, у ствари, Он сам. Јединство са Богом добијамо и ту Љубав добијамо посебно у Цркви, кроз Свето причешће које је само Тијело и Крв Госпоња. Ко узима Тијело и Крв има живот, такав човјек добија живот. Како га добија? Не можемо га узети магијски. Морамо да живимо љубављу не само док смо у цркви него и на сваком кораку свог живота. Треба да чинимо милост, да осврнемо око себе, да видимо свог ближњег коме треба помоћ и да му помогнемо. Треба свом ближњем да приђемо као брижна мајка и да помогнемо, колико можемо, свакоме човјеку без разлике.
Погледајте само око себе, свој комшилук. Имате ту до краја живота посла да чините милост. Тако ћете испуњавати истински закон љубави у овоме свијету и истински служити Богу. Кад се уморимо, затражимо помоћ од Бога који је Сам помоћ. Он нам је даје силу да са крста, распети, волимо друге људе. Нема друге силе. Као људи ми би брзо отпали. Брзо се ми разочаравамо говорећи: Види овога, види како ми враћа…
Не треба нико да нам враћа. Љубав се не враћа. Љубав се даје. Треба да дајемо љубав својим ближњима управо онако како Бог нама даје Своју љубав. Не тражи нама Бог Своју љубав назад. Бог тражи да се ми укључимо у ту Љубав, укључујући се у вјечност која долази, која је већ дошла у овај свијет и која ће се наставити и после наше смрти. Да се укључимо у вјечност која ће се наставтити и када овај свијет буде нестао после Другог доласка Христовог да би се у вјечности и бесконачности сви развијали у тој Љубави Тројичног Бога, Оца, Сина и Светога Духа.
Амин.
Приредила: Слободанка Грдинић
