У Недјељу месопусну, 7. марта, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј Анђелко Боричић уз саслужење протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, протосинђела Јустина Мреновића, ђакона Благоја Рајковића, ђакона Александра Лекића и јерођакона Амфилохија Трухиља.
Литургијску бесједу произнио је архијерејски намјесник цетињски о. Обрен Јовановић, тумачећи данашњу јеванђељску причу о Страшном суду, како ће Господ судити нама, Његовим слугама, и како ће нам бити у онај дан када ћемо сви положити рачун пред Њим. Он је подсјетио да је Бог љубав који је дошао да спаси овај свијет и који је дао живот свој за род људски како би га повратио у оно прво достојанство које је дао човјеку, а које је он изгубио када је одступио од љубави Божје. Објаснио је да из ове прича видимо да смо ми они који сами себи судимо јер нам је Бог дао и показао преко пророка у Старом завјету, а онда и у Новом завјету својим и животом Светих апостола, Свете заповијести којих треба да се држимо да би једнога дана стали са десне стране, гдје би нас Он препознао као оне који су Му угодили.
“Судиће нам наша дјела, али не само у односу на Бога, него и према дјелима које смо чинили једни према другима, према овима малима. Господ нас даје по промислу своме у одређеном народу и времену. Нико од нас није могао да бира ни гдје ће се родити, ни ко ће му бити родитељи, ни ко ћемо бити стриц, тетка… него нам је Бог дао ову заједницу коју видимо око себе, да се у њој спасавамо и да једни кроз друге угледамо ликове Светих Божијих људи и да у ликовима ближњега свога, гледамо лик самога Господа и Бога својега”, казао је о. Обрен.
Даље је објаснио да Бог хоће да кроз наша дјела која некад изгледају мала, безначајна, понекад и беспотребна, управо ми сами себе судимо и опредјељујемо на коју ћемо страну стати онога дана када Праведни судија дође међу нас, када ћемо положити рачуне за своја дјела:
“Један од таквих који је знао да служи ближњима својима, да служи и малима и великима, и највећима и најубогијима, и најбогатијима, у сваком смислу и духовном и материјалном, био је духовни горостас, можемо слободно рећи, Свети Атанасије Херцеговачки. Био је љубљани брат нашега Митрополита Амфилохија и у четвртак вече се преставио Господу својему, јуче је сахрањен у Тврдошу, манастиру Светог Василија Острошкога”, бесједио је о. Обрен, додавши да га је свако, а то потврђују и сви јучерашњи говори (од Патријарха Свјатејшега Порфирија преко његових духовних чада Епископа Максима, владике Григорија, Димитрија, Митрополита Хризостома, владике Јоаникија, његових духовних чада из Грчке итд), сагледавао из свога угла.
Током рата у Херцеговини обилазио је мале и велике, борце, удовице и дјецу, осјећајући њихов бол јер је и сам остао рано без мајке:
“Био је и отац и мајка многим сирочадима у Херцеговини, Требињу, на тим нашим стратиштима гдје су наши људи страдали, а да не помињемо Косово у оном најтежем времену, што је јуче и посвједочила мати игуманија из Девича. Наиме, када нико није смио да закуца на врата Девича, једино је Атанасије знао да да дође. Није се плашио смрти, његова љубав је била већа од смрти јер је знао да кроз то служење ближњима уствари служи Господу и да кроз то служење Господу и ближњима спасава душу своју.”
Тај човјек је велики монах и подвижник, велики учитељ Цркве православне хришћанске, који нам је, како је казао прота Обрен, “приближио светоотачка учења, превео многе Свете оце, протумачио и преводио Свето писмо, протумачио многе богословске тајне:
“Мало људи има којима Бог даје тај дар да може да проникне у најдубље тајне Божије. И заиста га је било милина слушати, на коју год тему се обраћао од њега сте могли да научите, да сазнате нешто ново, дубље. Знао је да нам одшкрине нека друга врата да уђемо дубље у ту тајну и да нам на тај начин одређени Свети отац Цркве Божије буде ближи и милији, а тиме и Христа да нам приближи.”
Подсјећајући на духовну револуцију коју су седамдесетих и осамдесетих година у Београду као млади јеромонаси направили Митрополит Амфилохије и владика Атанасије, када је почело духовно буђење послије комунистичког мрака, свештеник Обрен Јовановић је казао да су они били први који су запалили ту лучу слободе, “да проповједају Христом, да скупљају младе људе, да им говоре о дубљим тајнама смисла постојања нашега”.
“Учили су како да се спасемо и како да служимо једни другима, односно како да кроз служење малима долазимо до Царства небескога”, истакао је о. Обрен, оцијенивши да је мало таквих људи те да их је сам Бог некако скопчао.
Рођени су на Божић исте године: Митрополит седмог јануара, владика Атанасије осмог јануара 1938. г. Заједно су били у Богословији па на факултету, духовна чада Светог Аве Јустина, па Света Гора, Грчка, па их је онда Бог преплетао од Париза преко Београда. На истој катедри су били епископа банатских, онда дошли овдје да буду прве комшије (Митрополија се граничи са Епархијом захумско-херцеговачком).
“Били су стубови један другоме, ослонац у невољама. Нису се они нешто тако често, да кажемо, дружили у задње вријеме, али су били у једноме духу, истим духом су дисали. Оно што каже Амфилохије мисли Атанасије, оно што напише Атанасије то говори Амфилохије, просто били су пророци у овом времену. Када су многа уста заћутала, они су говорили о свему ономе о чему Црква, истина и правда Божија, не смије да ћути”, нагласио је прота Обрен, примјетивши да је њихова пророчка ријеч некада била оштра, можда и груба, али је била старозавјетна, истинита.
По његовим ријечима они су својим дјелима и ријечју, врлинама и духовношћу, молитвама, трње које је било на нашем путу, духовним косјером крчили да би нама малима било лакше да прођемо, да нас што мање драча огребе и да што мање у духовном смислу крваримо. Такође је казао да као што је послије пророка дошло апостолско вријеме, тако и послије њих двојица имамо дивних апостола у нашој Цркви који ће да наставе њихово дијело.
Поучивши сабране да ће Бог опет послати пророка кад буде затребало да објави истину и многе отријезни, отац Обрен је подсјетио на Стари и Нови завјет, да су људи и у тим временима због правде и истине губили главе, као Свети Јован и сам Господ који је положио свој живот за наше спасење.
“Ова два апостола и пророка нашег времена су на други начин полагали своју главу за нас све, не би ли нас научили да идемо Царству небескоме. Колико су духовне дјеце оставили, колико је данас архијереја који су њихова духовна дјеца, монаштва, свештенства, Божјега дивнога народа, мале дјеце”, казао је архијерејски намјесник цетињски.
Присјетио се да је владика Атанасије јако волио да се игра са дјецом, волио је да им казује приче, да им приђе и да буде оно велико дијете.
“Знали сте како је знао некада да загрми, али са дјецом је био најбољи друг, и она су га јако вољела. Јуче на његовој сахрани било је много дјеце која су му доносила цвијеће јер је владика Атанасије много цвијеће волио. Вјероватно је слиједовао оне ријечи свога духовнога оца аве Јустина који је говорио да ће цвијеће и дјеца спасити свијет.”
Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић је подијелио и своје сјећање на дан када су откривене и откопаване мошти аве Јустина:
“Њих двојица су то радили, и не могу да вам опишем и пренесем утисак те радости када су откопали његове свете мошти јер су они знали још за живота да је он био свет. Како је Митрополит, када је угледао да се дошло до сандука, некако трупачке скочио у онај гроб да загрли свога Аву, мој осјећај је да је тако јуче јурио кроз Царство небеско да искочи пред свога брата, да га загрли. А сигурно му је и Таса трчао у загрљај!”
Пожељевши свима да следују дјела ових дивних Божијих људи који су научили како кроз мало служење, преко малих људи, може да се стигне до Царства небескога и кроз служење малима постанемо учитељи васељене, апостоли, пророци, духовници, Божији људи, о. Обрен је казао да сваки епитет који би назвали у позитивном смислу припада овој двојици равноапостолних учитеља Цркве Божије.
“Зато њима двојици нека је покој души, а са свима нама буде утјеха и благослов што смо их имали, што смо их знали, и имали прилике да узмемо благослов од њих, и да кроз примјер како су они живели и ми живимо, да би нам Господ онога дана када Праведни судија дође рекао: Дјецо моја мила и драга пођите Мени, станите с десне стране јер сте кроз служење овим малима угодили и Мени. Амин”, поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић у Цетињском манастиру.
Весна Девић
