У прву недјељу Часног поста, Недјељу православља, када се сјећамо побједе над иконоборачком јереси, 5. марта 2023. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао старјешина храма протојереј Никола Пејовић. Саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић као и ђакон Ведран Грмуша.
Овом евхаристијском сабрању молитвено су присуствовали протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и јереј Велимир Бугарин.
Након прочитаног зачала из Јеванђеља многобројно сабраном народу празничним словом обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који се осврнуо на појам трагања, чекања и ишчекивања људи који су били прости, незнавени, али који су нашли Онога за којим су трагали и који су Га препознали:
,,Чули смо, драга браћо и сестре, драга дјецо, ово Јеванђеље које нам Црква даје у прву недјељу Часног васкршњег поста. Ово је Јеванђеље које нам говори о томе како је Господ на врло једноставан начин увео у апостолство људе потпуно незнавене и ово је један од оних сусрета тих апостола са самим Господом. Задржао бих се на једном важном детаљу који је много важан за данашњег човјека, значи важан је и за нас. А то је да су и у Христово вријеме постојали људи који су нешто чекали, некога тражили и за неким трагали, као и то да су постојали људи који су имали ауторитете у својим народима на које су се ослањали и чију су ријеч поштовали као свој завјет и као свој путеводитељски начин живота. Оно што су тражили, то су и нашли.”
Отац Никола се потом запитао да ли данашњи свијет и данашњи човјек некога тражи и кога заправо тражи и за чим чезне савремени човјек и у чему види смисао свог живота?
,,Ми живимо данас у врелу живота, у великој гужви, великим обавезама, великој журби, можемо слободно рећи у једном амбијенту духовне пустиње када нам се намеће такав стил живота, да је уопште питање стигнемо ли кад да се запитамо куда смо ми то кренули? А то значи да треба да се запитамо који је то систем вриједности савременог човјека? Шта је коначни циљ и гдје се разни путеви наших живота завршавају? То данашња цивилизација не може да нам каже, немоћна је да нам каже. Зато што нас она одваја од онога што је наш истински почетак, како је говорио Соловљев: Данас живимо у једном парадоксалном времену у коме нам кажу борци за људска права и слободе и истине: Човјек је настао од мајмуна, волите једни друге. То је смијешно, али, то је и сурова истина, то је истина за коју и творци оваквог аксиома знају да је то немогуће. Немогуће је човјека натјерати да буде добар ако је плод случаја и ако је настао од мајмуна.”
Протојереј Никола Пејовић је закључио да данашња цивилизација новог поретка рашчовјечује човјека, уништавајући његово биће и суштину и смисао постојања, кријући истину о боголиком образу по којем је човјек створен:
,,Како је рекао Достојевски у једном од оних чудесних ликова из романа Браћа Карамазови: ,Ако Бога нема, све је дозвољено. Шта ме може спријечити да радим све што ми падне на памет, ако сам настао од мајмуна? Ако је ово овдје и сада коначна ријеч за човјека, шта ме може покренути да поштујем, волим другог, да се жртвујем за другог? Творци новог свијета и новог поретка немају одговор на ова питања, зато морају да држе народ у непрекидном страху, стално нас плаше неким болестима, ратовима, кризама. Стално нас држе као таоца своје савјести и везују за себ,е мислећи и тако нам намећући да су једини извор нашега живота па непрекидно од нас траже да испунимо ово или оно, па још мало, па на прагу сте, па кад то све испуните: е то је то. А то никад да дође и то иде у бескрај, зато што то рашчовјечује човјека, зато што то уништава његово биће, његову суштину и смисао постојања. Уништава човјеков боголики образ чији спомен данас славимо као празник побједе икона.”
Закључио је да данашњи савремени свијет скрива од човјека истину која је темељ нашега живота и једини смисао, а то је да је Бог постао човјек и да је човјек створен по лику Божијем:
“И да налазећи се у овом храму испуњеном овим дивним ликовима, ми гледамо једни друге као најљепше и најдрагоцјеније иконе које се данас у храму налазе, драгоцјеније од сваког злата и драгог камења”, бесједио је прота Никола.
Он је потом рекао да управо из сазнања да је човјек створен по лику Божијем и да је тај Бог из незирециве љубави постао човјек долази свијест о бескрајној људској вриједности и достојанству.
,,Из тог сазнања да је човјек створен по лику Божијем и да је тај Бог из неирециве љубави постао човјек да би ми људи могли да превазиђемо све оно што су наши прародитељи забрљали и да би превазишли смрт, гријех, ђавола и да би имали вјечно људско достојанство. То је онај покретач који нама отвара истинску и праву слободу из које произилази моје настројење да будем добар. Не само да будем морално добар, него да будем и да се потрудим да будем на христолики начин добар! Да сам спреман да сав свој живот посветим ономе који ме је створио и да га посветим брату своме и ближњем своме, да позна Бог да смо заиста Његова дјеца, Његови синови и Његова браћа.”
Прота Никола је напослијетку акцентовао да је много проблема са којима се данашњи човјек суочава у животу пребивајући у свијету у којем је много зла, који лако може да сломи људску душу уколико не темељимо живот на Христу Богу:
,,Пост је зато благословено и драгоцјено вријеме, када треба да се преиспитамо шта је то што ми хоћемо од нашег живота? Кога ми тражимо и за чим чезнемо? Много је анксиозних, депресивних, болесних, много је проблема у породицама, на послу, много је зла у овом свијету које танана људска душа не може да поднесе и ако свој живот не утемељимо на Христу Богу и ако сусрет са Њим није смисао нашег живота онда ће овај живот лако да нас сломи.
Треба да схватимо да једино у Богу и са Богом све има смисла и наша звања и призвања, и наше породице и наши послови, и наша изградња домова и кровова и свега осталога што чинимо, јер без Бога то се све завршава у ништавилу и пролазности. Нека би Бог који се открио Његовим рођењем, открио и дао да увијек у себи откривамо тај Христолики лик, да у лику брата свога видимо Бога свога, да се усавршавамо у доброти Божијој, трагајући и тражећи да се сусретнемо са правдом, истином Божијом, са самим живим Богом, а то управо чинимо у Светој литургији”, поручио је напослијетку протојереј Никола Пејовић.
У току Свете литургије кренула је литија са иконама у опходу око Саборног храма након које је архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски протојереј Предраг Шћепановић прочитао Синодик православља. Овај Синодик исказује похвалу свима који су кроз готово два вијека борбе допринијели сигурности поштовања икона. Синодик наводи теолошке разлоге поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човјековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вјечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и цјеливајући свете иконе, нарочито икону Христову и икону Његове Богомајке.
Текст, видео & фото: Борис Мусић
