У Недјељу 36. по Педесетници, 11. фебруара 2024. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља сабранима се пастирским и празничним словом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, који је у уводном дијелу обраћања приближио тумачење јеванђелске приче о вјери жене Хананејке:
,,У овој јеванђелској причи чули смо о чеми Хананејки којој ни име није записано, а која је имала велику муку. Наиме, њено дијете је мучио ђаво, било је ђавоимано и приступила је Исусу вичући за Њим: Сине Давидов помилуј ме! Дакле не говори Његово име Исус Христос, већ му се обраћа са највећим страхом и трепетом. Господ је оћутао, игнорисао је, а она је и даље викала за Њим, толико је непријатно било да су апостоли пришли Господу и рекли: Молим те, реци јој да иде од нас јер много виче и чини велику срамоту. А Господ јој рече: Нисам дошао теби, дошао сам само за оне који су изабрани, као да Он није дошао за све. Дакле други пут јој се обраћа тако да је одбаци од себе, да оде од Њега и трећи пут јој говори да није добро да она једе од хране која је намијењена дјеци изабраној, да се таква храна баца псима који живе неморалним и незнабожачким животом отуђени од Закона. Дакле, до краја је прекорева за њен живот и живот њених племеника”, појаснио је отац.
У наставку прота Далибор је нагласио да је Господ заправо видио да жена Хананејка посједује велико смирење и велику вјеру и да се то у овом случају пројавило и остало за свједочанство до краја свијета:
,,Замислите само како би свако од нас, да дође код лекара да се прегледа и очекујемо од доктора да нам препише лијек, а доктор уместо тога још почне да нас вређа, свако би по својој сујети изашао из ординације, отишао одатле. Али она се унизила до крајњих својих граница и рекла: Да Господе, и те мрве које падају и које су безначајне за господара који једе за трпезом, ми пси се од њих хранимо. Признала је да незнабожац и да њен народ није вјеровао у спасење које ће доћи и показује свима нама примјер крајњег и истинског смирења. Јер заиста, само ко до краја претрпи, тај ће се спасити.
,А велика је мука на њој била, знају родитељи одлично да је најтеже када њихова дјеца имају неки проблем, неку немоћ или болест. Не дај Боже, браћо и сестре, да наша дјеца још буду опсједнута демоном као што је било њено дијете. Најчешће дјеца буду опсједнута демоном зато што њихови родитељи не живе животом какав нам је Господ дао да живимо у складу са Законом Божијим и дјеца која су најмање грешна и најблагословенија, пате због гријеха својих родитеља.”
У другом дијелу свог обраћања прота Далибор је акцентовао да након што је Господ провјерио њену вјеру и њено смирење учинио велико знамење и чудо и учинио по великој вјери ове жене и по великој и неизђјерној љубави својој:
,,У примјеру ове жене видимо колико је била упорна, колико је чак досађивала, али, Господ жели то од нас, жели да смо упорни и да му досађујемо. Ништа она није марила што је Господ рекао и што је три пута одбацио од себе, понизио, показао њен грешан живот, све је то прихватила са дубоким смирењем одбацивши своју сујету и гле преокрета! Господ јој говори: Велика је вјера твоја!”
Он је затим акцентовао да је дар вјере уз дар слободе највећи дар којим нас је Бог даривао:
,,Вјера је та која све побјеђује, то је дар који је уз дар слободе највеће чиме нас је Бог даривао – да слободно вјерујемо у Христа васкрслога. Ова јеванђелска прича нам и поручује, такође, да поред тога што се молимо за себе, веома је важно да се молимо и за друге. Као што се молимо за нас, тако се молимо и за оне друге који су живи и који су се упокојили, јер сви ми једног дана када Господ други пут дође, сви ћемо се са Господом и свима нашима најближима поново срести. Али овдје за живота на земљи, будимо као ова Хананејка жена, чврсти у својој намјери, вјери и љубави, да до краја претрпимо искушења која су по Божијем промислу, нама на корист, а награду ћемо добити само ако до краја претрпимо, што ће нам бити на спасење”, поручио је напослијетку протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Борис Мусић
