Црква Средачка жупа

Љетњи Свети Никола прослављен у Средачкој жупи

Име: 25. 05. 2020. LJETNJI NIKOLJDAN U SREDACKOJ ZUPI; Опис: Љетњи Свети Никола прослављен у Средачкој жупи Тип: audio/mpeg

(запис новинара Оливере Радић професора из Ораховца)

На празник Преноса моштију Светог Николе, 22. маја, малобројни Срби из удаљених засеока и усамљених кућица раштрканих по Жупи Средачкој похрлили су ка цркви у центру Средачке жупе, посвећеној Светом Николају чудотворцу Мириликијском, да се напоје живе воде.

Нови призренски парох отац Јован Радић је први пут дошао у ову цркву као свештеник и заједно са игуманом манастира Свети Архангели служио свету литургију.  Са малобројним Србима литургији су се радовали светитељи са очуваних фресака, али и Свети Никола са икона сребром окованих, постављених ко зна пре колико векова испред иконостаса или на трон у цркви. Са старих греда спуштали су се стаклени украси лустера, дариваних цркви за здравље  ил за покој душе неког сродника из Жупе средачке, а звоно је радост проносило да најудаљенијих засеока.

Неколико вјерника је приступило Светој чаши за причешће јер како рече бака Момирка: ,,Због короне нисам за Васкрс могла да одем до цркве и причестим се, па ми је данас било прво причешће после неколико месеци“.

У име породице Лазаревић, која није могла да дође из Београда, славски колач је  принио игуман Св. Архангела о. Михајло са братством манастирским, а Лазаревићи ће следеће године принијети колач у светињи, ако Бог да да све буде како треба.

Отац Михајло се обратио окупљенима бесједом у којој је говорио о Светом Николају, његовом животу и чудима.

У црквеној порти, која је мирисала на цвјетове са оближњих дрвећа и биља, двадесетак окупљених Сречана  се послужило колачем и житом, и искористили су прилику да попричају једни са другима. Они старији нису из кућа излазили готово два пуна месеца, а сви су се зажелели живог разговора са својима.

Иако јој је 86 година Момирка Вучевић је пјешице дошла из села Стајковца које се налази на брду са лијеве стране пута који из Средске води за ПризренПо држању и лепом костиму никад јој човек не би дао толико година. Каже да јој могућност доласка у цркву много значи.

Бисерка Зрнзевић, рођена је у Средској у породици Софтић и стално је настањена  у засеоку Милачићи. По ведрини духа и изгледом млађа од осталих, Бисерка се ни на шта не жали, чак јој је у своме селу лијепо.

Из засеока Крајићи које се налази на неких седамсто метара од цркве Светог Николе, дошли су на литургију упркос слабом здрављу Томислав и Велика Јевтић. Радовали су се што неко жели да поприча са њима.

У порти цркве Светог Николе налази се и средачко гробље. Ту су сахрањивани Сречани вековима, а они малобројни који су данас дошли на литургију искористили су прилику да запале свеће на гробовима својих комшија и сродника. Међу њима је и 67-о годишња  Добрила Јакшић из засеока Рачојки у којем сем ње и супруга живи само још један СрбинПожелела је да је фотографишем крај споменика родитеља њеног супруга Крсте, и питала ме,, Дал смем да причам да нам помажу комшије Муслимани?” Наравно да смеш, рекла сам, то је пример да добри људи могу живети заједно, а лошима то никад неће успјети.

Али и дружење око цркве није дуго трајало. Још увек су забране кретања на снази па су се полако, онако како су дошли, Сречани враћали својим кућама. Опет ће самовати и чекати неку нову славу око цркава у Средачкој жупи. А има их. Бака Момирка, чули сте, набројала  нам је само неке.

И шта ја да кажем. Постидела сам се пред ведрином ових људи. Сами а срећни и задовољни. не ропћу, не жале се. Они су симболи трајања Срба у Средачкој жупи. А ми се жалимо што нас је у Ораховцу само триста, што смо мало.

Ваљда су у својој самоћи ближи Богу и он им даје снагу. Обећала сам да ћу им отићи, да ћемо им отићи, добили смо позив од свих.,, Дођите, није нам кућа далеко, имамо кафу, имамо воће, да се испричамо, да видите како је лепо наше село…!”

Оливера Радић