- На данашњи дан, 1. јануара 1897. године свечано је откривен споменик владици Данилу, оснивачу династије Петровић-Његош, на Орловом кршу изнад Цетињског манастира.
Одлуку да се владици Данилу Шћепчеву Петровићу подигне споменик на Цетињу и да се његови посмртни остаци пренесу на Орлов крш, донесена је када је слављена 200. годишњица владавине Петровића. Идеју и нацрт за споменик урадила је књегињица Јелена, кћерка књаза Николе, а у његовој изградњи учествовали су француски архитекта Фруше и вајар Моро Вотијер. Радовима је руководио инжењер Андрија Радовић.
Маузолеј владике Данила, од камена с Љубовића, саградили су корчулански и домаћи мајстори. На Орловом кршу, брежуљку који се уздиже и доминира југозападним дијелом Цетиња, у близини Цетињског манастира налази се маузолеј владике Данила, оснивача новог Цетињског манастира и династије Петровић Његош. Владика Данило је био сахрањен у манастиру Подострог, код Будве, а његове кости су пренијете на Цетиње 1853. године,у доба књаза Данила. Својим успјелим архитектонским рјешењима, споменик је готово срастао са Орловим кршем чинећи га препознатљивим и доминантним симболом Цетиња.
Споменик је подигнут на вјештачки формираном платоу, уређеном као мали парк, на његовој самој ивици у сјевероисточном углу да би био јасно видљив из града. Монументални камени саркофаг са високо постављеним крстом на широкој чеоној каменој плочи са натписом, лежи на пространом каменом постаменту до кога воде три степеника. На горњој плочи саркофага рељефно су постављени симболи свјетовне и духовне власти владике Данила, са бочних страна стилизовани украси и симболи-крст, круг и цвијет. На источној страни, у кружном медаљону, аплициран је бронзани рељеф владичине главе у профилу. Над саркофагом, ослањајући се на четири витка стуба,уздиже се балдахин који представља небески свод.
Балдахин се на стубове ослања помоћу четири вишеструко профилисана лука у чијим се центрима налази по један већи камен-тјеменац на којима се налазе рељефне представе различитих грбова: државни, породични и владичански. Гипсаним чланцима који су украшени стилизованим цвјетовима, свод је подијељен на четири сегмента у чијем се центру налази већа розета. Представу небеског свода дочарава већи број гипсаних у злато обојених звјездица на плавој основи. До платоа са спомеником води пут трасиран са југозападне стране Орлова крша.
- На данашњи дан, 1. јануара 1959. године послије двогодишњег герилског рата на Куби је власт преузео вођа револуционарног покрета »26. јул« Фидел Кастро.
Свега неколико година прије него што ће доћи на власт, Кастро је још увијек био узорни син кубанског плантажера шећерне трске, углађени адвокат сјајне таласасте, уназад зачешљане косе, са танким брчићима и у свиленом одијелу. Године 1953. млади кубански адвокат Фидел Кастро повео је неуспјели напад на касарну Монкада у граду Сантјаго да Куба. Годину дана раније, Фулгенсио Батиста, који је ведрио и облачио кубанским политичким небом од 1933. године, завео је диктатуру. Борба против Батисте траје три године а аргентински љекар, Ернесто Че Гевара, ће својим љевичарским идејама утицати на младог кубанског националисту. И коначно, 1959. године Кастрове трупе тријумфално улазе у Хавану. За те три године Кастро формулише свој политички програм, који уз национализам и антиамериканизам добија и трећу компоненту — комунизам. У исто вријеме, Кастро и саборци постају иконичке фигуре западне поп културе. Побуњеник против система који је оковао Латинску Америку скоро 200 година, у коме је овај континент схватан као унутрашње двориште САД, а којим су владали богати латифундисти, док су цјелокупну индустрију у својим рукама држале америчке корпорације, Кастро се, својим имиџом, идеално уклопио у побуну младих на Западу, надолазећу епоху рокенрола, хипи, антиратног, феминистичког и еколошког покрета.
Пошто су већину опреме изгубили у бродолому који је „Гранма“ доживјела пред искрцавање и у засједи коју су им поставиле Батистине трупе, Кастро и његови саборци нијесу имали чиме да брију браде, па су их усвојили као дио имиџа. Дугих брада и коса, у изгужваним униформама без ознака, постали су модне иконе младих широм свијета и одударали су од, до тада, важећих стереотипа за Латиноамериканце, по правилу уредно обучене у кицошка одијела. Њихов имиџ, настао из нужде, постао је редовна „униформа“ студената и интелектуалаца широм свијета. Кастровој легенди допринијело је и његово понашање, неконвенционално у односу на друге свјетске лидере. Униформу никада није скидао; увијек је наглашавао солидарност са свим обесправљеним људима. Тако је, када је први пут присуствовао заседању Генералне скупштине УН, закупио хотел у црначком дијелу Њујорка, Харлему Чувене су његове фотографије како игра бејзбол, на Куби национални спорт, или како игра голф са својим сарадницима. Голф ту има посебну симболику, као спорт резервисан за богате, чиме га је на неки начин „отео“ од привилегованих класа.
Међутим, оно што је најважније у његовом имиџу јесте побједнички менталитет који је цијелог живота гајио. Не само што је знао како да побиједи, знао је и како да побједу сачува. Не само што је побиједио Батисту, побиједио је и Американце у Заливу свиња 1961. године, а исте године, када је дозволио СССР-у да инсталира нуклеарне ракете на Куби, показао је да је спреман на све како би очувао независност свог острва. ЦИА је покушала да га убије преко 600 пута, али чинило се да је вођа кубанске револуције бесмртан. Осим што је имао енергије напретек, Кастро је био изузетно образован, међутим, није само репродуковао оно што је научио, већ је формулисао свој посебни, оригинални поглед на свијет. Због тога су се свјетски познати интелектуалци отимали да се сретну са њим. Опчинио је знањем и шармом Ернеста Хемингвеја, Жан-Пола Сартра и многе друге интелектуалце. Кастров поглед на свијет био је и званична идеологија Кубе којом је владао. Била је то компилација национализма, антиамериканизма и комунизма. Кубански комунизам није, осим као инспирацију, преузимао моделе из тада владајућих комунистичких земаља, СССР-а или Кине. Амбициозан какав је био, Кастро је желио да остане упамћен не као пуки подражавалац већ као човјек који је осмислио и у дјело спровео оригиналан концепт комунистичког уређења, подобног за поднебље у коме се Куба налази. Кубански комунизам био је по многим својствима оригиналан у односу на европске и азијске моделе. На Куби атеизам никада није постао званична религија. Његовим идејама напајани су револуционарни покрети у Средњој Америци, од којих је успјеха имао онај сандинистички у Никарагви, али и новији политички покрети у Венецуели, Боливији, Бразилу, Аргентини, Еквадору, Парагвају и Уругвају.
Оно што је Фидел Кастро урадио, први, јесте да је пробудио Латинску Америку, до њега учмалу у жабокречину политичке и економске корупције, биједе и апатије. До Кастра, Латинска Америка је она из Маркесовог романа „Сто година самоће“, од Кастра тај континент почиње да се буди. Парадокс је да буђење није извршио Кастро сам, нити Че Гевара, већ млађе генерације латиноамеричких политичара које су усвојиле његове идеје. Они су усвојили ону идеју слободе коју је Кастро први развио на латиноамеричком континенту, јер ако Латинској Америци нешто фали, фали јој слобода. Са слободом долази и толико жељени економски просперитет.
