- На данашњи дан, 10. априла 1994. године авиони НАТО-а бомбардовали су положаје босанских Срба око Горажда, које су УН прогласиле безбједносном зоном. Била је то прва војна акција НАТО снага од оснивања те војне алијансе.
Касног послијеподнева 10. априла 1994. године два борбена авиона Ф-16Ц из састава РВ САД изненада су напала положаје Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске у околини Преључе и Голог Врха, 12 километара од заштићене зоне УН Горажда.
Напад на српске положаје извршен је на захтјев команданта УНПРОФОРА-а за Босну и Херцеговину, енглеског генерала Мајкл Роуза, који је затражио ваздухопловну подршку. Као окидач за Роузову реакцију наводно је био извјештај посматрача који су га обавијестили о директним нападима тенкова ВРС на муслиманске јединице. Горажде је била “безбједна зона” УН и на основу свог статуса ова енклава је имала право да тражи помоћ, а НАТО пакт, како ће се касније кроз историју и показати, пуно право да и при најмањем инциденту реагује.
Напад два америчка Ф-16 означиће почетак директног мијешавања у сукоб у БиХ и прву борбену мисију из ваздуха на земаљске циљеве које је извршио НАТО од свог оснивања 4. априла 1949. године. Следећег дана НАТО је поновио нападе на положаје ВРС у рејону Горажда. Међутим ни ВРС није остала дужна и одговорила је на нападе. Па је тако између Сарајева и Горажда 15. априла погођен је извиђачки авион франуске ратне морнарице из састава 16. ескадриле француске морнарице. Поменута летјелица са још једним авионом истог типа на извиђачки задатак је полетјела са носача авиона Клеменсо. Од експлозије, како се претпоставља, ракете земља-ваздух лансиране са рамена типа Стрела-2М тешко је оштећен репни дио авиона. Пилот је успио да врати авион на носач авиона.
Први оборени борбени авион НАТО пакта на овим просторима, био је британски Сеа Харриер из састава 801. ескадрона РМ Велике Британије. Њега је 16. априла 1994. године изнад Горажда погодила ракета Стрела-2М, лансирана са положаја ВРС.
Рат у Босни трајао је 1992. до 1995. године. Сукоб је окончан потписивањем Дејтонског споразума, којим је БиХ подијељена на два ентитета: муслиманско-хрватски и Републику Српску.
- На данашњи дан, 10. априла 1938. године на референдуму, организованом од стране нацистичке Њемачке, 99,75 одсто Аустријанца изјаснило се за прикључење Њемачкој.
Нема никаквих сумњи да су се Аустријанци сматрали Њемцима. О томе постоји низ свједочанстава, почев од чувеног савјета царице Марије Терезије која савјетује своју кћерку Марију Антоанету, пред удају за француског престолонаследника, будућег Луја XVI, да се у Паризу понаша као узорна Њемица. Моцарт и Бетовен нијесу имали никакву сумњу да припадају њемачкој култури и музичкој баштини. Аустријанци су били Њемци и зато јер су његовали култ Карла Великог, Светог римског царства и говорили њемачким језиком. Готово пола вијека ратовања између Прусије и Аустрије није довело у питање припадност Аустријанаца њемачком националном корпусу. Ни болни порази од Пруса, ни вазални однос у савезништву са Другим рајхом нијесу успјели да пољуљају Аустријанце у вјери да припадају њемачком корпусу. Да су Аустријанци могли да бирају послије краха Аустроугарске монархије они би изабрали да се присаједине Вајмарској Њемачкој, али велике силе им то нијесу дозволиле. Штавише, присаједињење Аустрије Њемачкој је експлицитно забрањено Версајским споразумом.
Нема никакве сумње да референдум о присаједињењу Аустрије Њемачкој 1938. године није био у потпуности демократски (за је гласало 99,73 одсто гласача) али би било погрешно мислити да већина Аустријанаца није била за улазак у Трећи рајх. За разлику од краја Првог свјетског рата када је већина Аустријанаца жељела да се уједини са Њемачком пошто им се никако није свиђала малена Република Аустрија у којој су осванули послије вјековне доминације над добрим дијелом Европе, послије Другог свјетског рата расположење је било драстично другачије. Напротив, отишло је у другу крајност. Хтјели су да се одрекну свега што је њемачко, укључујући и имена језика којем су покушали да дају неутрално име “матерњи језик” па чак и “аустријски”. Том експерименту су се први одупрли интелектуалци, умјетници, пјевачи, глумци, јер су они, прије свих, схватили да је постојање заједничког језика велика предност а никако пријетња националном идентитету. Зато данас у Аустрији говоре стандардни њемачки и зато нијесу ништа мање Аустријанци.
Како је време пролазило, Аустријанци и Њемци су неизбјежно постајали поново све ближи. Истина, Аустријанци и данас воле, с времена на вријеме, да “оговарају” свог сјеверног сусједа док се Њемци слатко смију вицевима у којима су главни актери Аустријанци. То Аустријанцима не смета да гледају више њемачке телевизије него аустријске, као и добром делу Њемаца да дио свог одмора, зимског или љетњег, проведе у аустријским Алпима, бањама или на обалама Дунава.
