Luvr

Љетопис, 10. август 2019. године

Име: Ljetopis 10.08.2019 (955 Oton I, 1793 Luvr); Опис: Љетопис, 10. август Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 10. августа 1793. године музеј Лувр је званично отворен у Паризу.

LuvrЛувр је један од највећих и најпознатијих музеја на свијету. Налази се на десној обали Сене у Паризу. У музеју је изложено скоро 35.000 предмета из периода од праисторије до XIX вијека. Стална поставка је изложена на површини од 60.600 м². Укупан број предмета који припадају музеју је 380.000. Лувр је најпосјећенији музеј у свијету, кога радним данима посјети у просјеку 15.000 туриста, од чега су 65 % страни туристи. Музеј Лувр се налази у Палати Лувр која је зачета изградњом тврђаве у касном XII вијеку у вријеме владавине Филипа II. Остаци тврђаве су видљиви у подруму музеја. Ова грађевина је више пута проширивана и тако се формирала Палата Лувр која је служила као француски двор. Палата Лувр има 3 крила: Ришеље, Виши и Денон.  Године 1682. Луј XIV је одабрао дворац у Версају као своју резиденцију, док је Лувр остао мјесто гдје је била изложена краљевска колекција умјетничких предмета. Од 1692. године ту је смјештена збирка античких скулптура. Исте године у Лувру је почела да ради Краљевска академија сликарства и скулптуре. На доградњи Лувра је радило више значајних архитеката. За вријеме Француске револуције Национална скупштина Француске је 1791. године одредила да Палата Лувр треба да служи као музеј у коме ће се излагати национална ремек дјела. Музеј је отворен 10. августа 1793. када је изложено 537 слика, од којих је већина припадала конфискованој краљевској и црквеној имовини. Због структурних проблема грађевине Лувра музеј је био затворен од 1796. до 1801. године. Под Наполеоном колекције су знатно увећане и сам музеј је добио његово име. Послије Наполеоновог пораза код Ватерлоа многа опљачкана дјела су враћена претходним власницима. Колекција је обогаћена у вријеме владавине Луја XVIII, док је током Другог француског царства музеј добио око 20.000 нових експоната. Након тога збирке су се стално обогаћивале донацијама и поклонима. Од 2008. године колекције су подијељене у 8 кустоских одјељења: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске старине, исламска умјетност, скулптура, декоративне умјетности, сликарство, графике и цртежи.

 

На данашњи дан, 10. августа 955. године у бици на Лешком пољу, Свети римски цар Отон I је поразио Мађаре, окончавши педесетогодишњу мађарску инвазију у средњој Европи.

Oton IСвето римско царство њемачке народности је феудална држава од 962. до 1806. године на подручју данашње Њемачке, Аустрије, Швајцарске, Словеније, Чешке и дјелова Француске, Пољске, Италије, Холандије, Белгије и Луксембурга. Идеја о оснивању Царства потиче од Карла Великога, којег је папа Леон III крунисао за цара 800. године у Риму. Карло је својим Франачким Царством настојао остварити замишљену идеју хришћанског царства у уједињеној Европи. Након његове смрти, држава се распала а стварањем Источнофраначке државе започела је посебна историја Њемачке. Њоме су владали Каролинзи након чега су њемачки краљеви наставили да остварују Карлову идеју о обнављању Римскога Царства. Њемачки краљ Отон I Велики у Риму је 962. године крунисан за римског цара, утемељивши Свето римско царство њемачке народности. За његових наследника Царство је постало водећа европска сила, што се наставило и за вријеме салијске династије (1024–1138. године). Њихово раздобље обиљежиле су борбе са папама за превласт у Европи и крсташким ратовима и око питања инвеституре. Управо је питање лаичке инвеституре било повод сукоба Хенрика IV сa папом Гргуром VII. За вријеме владавине династије Хоенштауфоваца Царство је доживјело највећу моћ, посебно за владавине Фридриха II (1194–1250. године). Интеррегнум до којега је дошло након његове смрти обиљежен је настојањем изборних кнезова као кључних фактора у избору њемачких краљева и наглим порастом моћи кнезова. Прелазак поличке моћи у руке кнезова проузроковао је распад Светога римскога царства на многобројне посједе, међу којима су највеће имали Хабсбурговци и Луксембурговци и територијалног смањења Царства, из којега се издвојила готово цијела данашња Италија, дио Истре, Швајцарска и послије Холандије. Међувлашће је прекинуто 1273. године избором Рудолфа I Хабзбурговца за њемачког краља, који је поставио темеље моћи куће Хабсбург. Фридрих III је био први Хабсбурговац крунисан царском круном , као и последњи цар крунисан у Риму. Након Карла V снага се царства смањивала јер ни диоба царске куће на шпанску (Филип II) и аустријску линију (Фердинанд I) није могла спријечити све јаче пребацивање интереса Хабзубурговаца на ванњемачком подручју. Стога је то раздобље било обиљежено реформацијом и вјерским сукобима, који су довели до Тридесетогодишњега рата (1618–48. године). Склапањем Вестфалскога мира (1648. године), покопане су тежње Хабзбурговаца за европском доминацијом па је озакоњена политичка расцјепканост њемачких земаља, а Бранденбуршка кнежевина (послије Пруска) постала је главни противник Аустрије и царева Светога римскога цварства. Крај Светоме римском царству учинио је Наполеон присиливши 1806. године Фрања I да се одрекне титуле цара, чиме је Царство и формално престало да постоји.