- На данашњи дан, 10. фебруара 1901. године у Бечу је умро српски државник Милан Обреновић, кнез, а потом краљ Србије.
Током његове владавине Србија је стекла међународно признање на Берлинском конгресу 1878. године када су јој припојена и четири округа. Краљ Милан Обреновић је рођен у Румунији. Отац Милош је био унук брата кнеза Милоша Обреновића, Јеврема. Мајка Елена Марија Катарџи је била кћерка румунског грофа Константина Катарџија. Отац Милана Обреновића је служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта. Послије погибије оца, бригу о младом Милану је преузео његов рођак, Михаило Обреновић, кнез Србије. Послије убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, на предлог министра Миливоја Блазнавца за новог наследника је проглашен Милан Обреновић, тада четрнаестогодишњак. Умјесто малољетног кнеза власт привремено преузима намјесништво. Када је у Невесињу избио устанак, „Невесињска пушка“, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку под псеудонимом Петар Мркоњић борио се и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије . Војска кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. Послије потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустроугарској. Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. Послије одлука Берлинског конгреса Србија је добила нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Уз аустријску помоћ Милан успијева да унаприједи Србију на ниво краљевине 1882. године. Цар Фрањо Јосиф је лично честитао краљу Милану Обреновићу. По проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мијењати политички живот у земљи. У то вријеме почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Радикална странка, чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Радикали су повели жестоку борбу против режима. У околини Зајечара и Књажевца избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео je да ствара редовну војску, која ће му бити вјерна и одана. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживио као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка је одржана на ријеци Сливници. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање. 1889. године краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са пријестола краљ Милан је, по Уставу, одредио три намјесника, који су требали да владају до пунољетства краља Александра.
- На данашњи дан,10. фебруара 1824. године Симон Боливар је проглашен за диктатора Перуа. Симон Боливар био је јужноамерички револуционарни вођа баскијског поријекла. Водио је борбе за независност у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Панами и Боливији. У тим државама и у већини осталих држава Јужне Америке, Симон Боливар се сматра херојем.
Придружио се хунти која је формирала у Венецуели везу са Наполеоновом инвазијом у Шпанији, и као њен посланик отпутовао у Лондон. Вративши се, предложио је да се Венецуела прогласи независном, што је скупштина 1811. године прихватила. Поражен од шпанских снага напустио је Венецуелу и повукао се у Вицекраљевство Нову Гранаду (данашња Колумбија), гдје је побиједио шпанске трупе у више битака. У трогодишњем рату за ослобођење Јужне Америке прешао је Анде, ујединио Еквадор, Нову Гранаду и Венецуелу под именом Република Колумбија, а 1824. године ослободио Перу. Проглашен је оцем, спаситељем и ослободитељем домовине и изабран је за првог предсједника Колумбије и првог предсједника Горњег Перуа, названог по њему Боливија. Након сумњи да жели да се прогласи монархом био је приморан на абдикацију 1830. године. Тежио је уједињењу јужноамеричких земаља у независну и јаку државу по узору на САД, али му се сан није остварио јер се већ 1830. године Венецуела прогласила независном републиком, а ускоро затим учиниле су то исто Боливија и Еквадор. На крају свог живота, Боливар је очајавао због ситуације у својој матичној регији.У обраћању Уставном конгресу Републике Колумбије, Боливар је изјавио: „Суграђани! Неугодно ми је да кажем ово: Независност је једина бенефиција коју смо стекли, на штету свега осталог.” Боливар се вратио у Венецуелу и добио је команду у Новој Гранади (данашња Колумбија). Ово је био почетак Задивљујућег похода. Боливар је издиктирао свој чувени декрет о рату до смрти. Каракас је поново заузет 1813. године и Боливар је потврђен као ослободилац, прогласивши обнављање венецуеланске републике. Због побуне 1814. године и пада републике, вратио се у Нову Гранаду, гдје је командовао војском Уједињених Провинција и ушао у Боготу 1814. године преотевши град од издвојених републиканских снага. Послије серије политичких и војних несугласица са владом Каргахене, Боливар је побјегао на Јамајку, гдје му је ускраћена подршка и покушано је његово убиство, послије чега је побјегао на Хаити, гдје му је гарантована заштита.
Године 1816. Боливар се искрцао у Венецуелу са хаићанским војницима и важном материјалном помоћу и заузео је град Ангостуру (данас Сијудад Боливар). У то вријеме Венецуела је била капетанија Шпаније, па је Боливар одлучио да се прво бори за независност Нове Гранаде , намјеравајући да касније учврсти независност Венецуеле и других политички мање значајних шпанских територија. 1821. године створена је Велика Колумбија (држава која је покривала веће дјелове данашње Колумбије, Панаме, Еквадора, сјеверног Перуа и сјеверозападног Бразила) са Боливаром на мјесту предсједника. Перуански конгрес га је 10. фебруара 1824. именовао за диктатора Перуа, што је омогућило Боливару да комплетно реорганизује политичку и војну администрацију. 1825. године на конгресу Горњег Перуа, створена је Република Боливија. Боливар је тако постао један од ријетких људи по коме је названа једна држава. Венецуела је 1999. године промијенила назив државе у његову част у Боливарска Република Венецуела
