- На данашњи дан, 10. јануара 1878. године, црногорска војска ослободила је Бар који је 307 година био под турском влашћу.
Послије ослобођења Никшића и Билеће у црногорско-турском рату (1876. године до 1878. године), наишавши на оштар отпор аустроуграске владе по питању даљег наступања у Херцеговини, црногорска војска је своје операције пребацила ка приморју.
Почетком новембра 1877. године књаз Никола је главнину својих снага, 20 батаљона и 18 топова, концентрисао у рејону Вирпазара. Са осталим снагама демонстрирао је према Спужу и Подгорици, да би заварао Турке. Извукавши топове на висове Сутормана, црногорска восјка је наступала према Бару у двије колоне:
Десна, под командом војводе Маша Врбице, правцем Суторман – Зупци – Бар, и
Лијева, под командом војводе Илије Пламенца, правцем Суторман – превој Бијела Скала – Бар а један дио се издвојио према Скадарској крајини.
Када су успјели да заузму утврђење Суторман, црногорска војска се прегруписала и заузела је доминирајуће положаје око Бара. Три батаљона су била упућена према барској луци, док је војвода Пламенац са осталим снагама заузео положаје према Скадару и Улцињу.
Заузето је утврђење Волујица и била је успостављена контрола над барском луком и утврђењем Хај-Нехај. Главнина турских снага у Старом Бару се веома упорно бранила подржавана са пет ратних бродова, који су из барске луке свакодневно тукли положаје црногорске војске око града.
Три дана након отпочињања опсаде, војвода Врбица је команданту града упутио позив да се преда, гарантујући му слободан пролаз до Скадра или онамо гдје он изабере. Турци нијесу прихватили понуду војводе Врбице. И књаз Никола је покушавао да приволи османске заповједнике на предају. Када ови покушаји да се Бар добије без борбе нијесу успјели, књаз Никола је одлучио да изврши нови распоред снага. Десет батаљона је било распоређено на простору Добре Воде, између Бара и Улциња, са задатком да зауставе евентуалну помоћ која би могла доћи из Скадра. Ови батаљони су били под командом војводе Илије Пламенца. Истовремено, црногорска артиљерија је распоређена око града, и њој је припао главни задатак у освајању Бара. Бомбардовање Бара трајало је током читавог децембра 1877. године. Због последица бомбардовања, изморености, недостатка воде и увиђања да опсједнутом граду неће стићи помоћ, османски командант је одлучио да преда Бар Црногорцима.Изгубивши сваку наду у долазак појачања, Турци су се 10. јануара 1878. године предали и том приликом је било заробљено 2237 војника и 15 топова.
„Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе“, ријечи су књаза Николе након ослобођења Бара у јануару 1878. године.
Академски сликар из Задра Иван Жмирић 1881. године на Цетиње је донио слику „Вјенчање Црне Горе са морем“ гдје су је на двору видјели Књаз и високе званице, док је за грађане Цетиња била изложена у „ондашњој великој гостионици Локанда“.
На слици је представљено свечано окићени једрењак на коме се вијоре црногорске заставе док испловљава из Бара, са мноштвом свијета на обали који брод одушевљено поздрављају. На прамцу је маркантна фигура Књаза Николе у пози са подигнутом десном руком у којој је прстен за бацање у море. Поред њега сједи књагиња Милена са пријестолонаследником Данилом. На самом прамцу, у сједећем положају, нагнута преко ограде једрењака је принцеза Зорка.
Остале личности на броду су познати црногорски јунаци Божо Петровић, Петар Вукотић, Машо Врбица, Илија Пламенац, Пеко Павловић, Марко Миљанов и др. По бочној страни брода висе вијенци цвијећа, на тракама тробојкама испреплијетаним са вијенцем ловора исписана су имена мјеста гдје су се водиле побједничке битке, Вучји до, Никшић, Фундина, Бар.
- На данашњи дан, 10. јануара 1947. године на Цетињу је основана Школа ликовних умјетности, прва те врсте у Црној Гори.
Први директор школе био је Петар Лубарда, а међу предавачима су били Мило Милуновић, Ђорђе Ораховац и други. Школа је на Цетињу радила само једну годину и у јесен 1948. године пресељена је у Херцег Нови.
Сликар и академик Петар Лубарда је био један од наших најзначајнијих сликара XX вијека. Сликарство је студирао на Умјетничкој школи у Београду и Академији лијепих умјетности у Паризу. Сликао је пејзаже Црне Горе и Париза, мртве природе и фигуре, а обрађивао је и теме из националног епоса. Најпознатије његове слике су: “Сумрак Ловћена”, „Гуслар“, „Битка на Вучјем долу“, „Косовски бој“…
Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Њемачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра, стријељали су партизани, што је годинама негативно утицало на његову умјетничку каријеру, јер се сматрао идеолошки непоузданим. Пред смрт је оставио писмо у САНУ да на сваком будућем каталогу његових изложби обавезно пише да је по народности Србин. Писмо се данас чува у Архиву САНУ.
Писмо поводом изложбе у Паризу, 1971. године:
Драги Коларићу,
Желио бих да ти се обратим са једном молбом; унапријед се извињавам за узнемирење.
Како си ти члан Одбора за приређивање „Југословенске изложбе кроз вјекове“ у Паризу, молио бих те да на првој идућој сједници Одбора прочиташ ово моје писмо.
Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом „Сумрак Ловћена“, датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може поткрасти грешка), ријешио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.
Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.
Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво – будем у саставу другова-колега СР Србије.
Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.
Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успјеха.
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Великом ствараоцу Петру Лубарди, који је носио себи као највише надахнуће величанствену и сурову природу и историју свога завичаја су понудили да уђе у Одбор за градњу маузолеја. Он је то одлучно одбио, одговоривши писмом које је Политика објавила 1969. године, а у коме стоји: «Не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Ловћен је вјековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најљепше умјетничко дјело. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу. Поштујем веома много умјетника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Љетње позорнице, на мјесту где је Његош и писао своју поезију…” Затим, у пост-скриптуму појашњава: “Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лијепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик-маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику. Савременици Његошеви имали су велико поштовање према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али, поштујући његову жељу, однијели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог пјесника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као умјетник без икаквих републичких, политичких и других мотива”.
Једно од његових најзначајнијих и најчувенијих дјела и један од врхунских момената његове биографије је слика „Сумрак Ловћена“.
