- На данашњи дан, 11. јуна 1903. године група официра под вођством Драгутина Димитријевића Аписа убила је краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин.
На српски пријесто вратила се династија Карађорђевић, краљ Србије постао је Петар I Карађорђевић. Одређени завјереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подијељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому одакле је капетан Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завјере, командовао полазак у двор. Гардијски поручник Петар Живковић је отворио завjереницима дворска врата. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. Тражење краљевског пара је безуспјешно трајало близу два сата. За то вријеме погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у завјеру. Рањен је био и Апис. Он је видио како неко бјежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао за њим, али га је доље сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завјереници су сматрали да је завјера пропала, Апис је лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било. Скривену локацију на којој су се крили последњи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лаза Петровић који је заробљен чим су завјереници ушли у двор. Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже гдје су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замјену за свој живот. Александар и Драга су се, према једној верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз. Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Како год било, по изласку из скровишта краљ и краљица су били убијени. На тај начин је са историјске позорнице нестала династија Обреновић.
- На данашњи дан 11. јуна 1936. године у Москви саопштено да је ухапшено, осуђено на тајном суђењу и потом погубљено осам високих совјетских војних руководилаца, укључујући руског маршала и војног теоретичара Михаила Тухачевског, што је означило почетак масовне чистке и физичких ликвидација у Црвеној армији.
Тухачевски је био један од најистакнутијих команданата Црвене армије током грађанског рата послије Октобарске револуције. Велика чистка је низ кампања политичке репресије и прогона који су се дешавали у Совјетском Савезу у периоду 1936-1938. године. Ову кампању је замислио и њоме управљао Стаљин. Почела је чишћењем Комунистичке партије и владиних званичника, репресијом сељака, а настављено са вођством Црвене армије, и прогон неподобних лица. Обиљежиле су је јак полицијски надзор, распрострањена параноја од „диверзаната“, затвора, и погубљења. Почетак Велике чистке се обично везује уз љето и јесен 1936. године када је одржано прво од тзв. московских суђења, односно спектакуларних судских процеса на којима су некадашњи руководиоци Партије и вође Октобарске револуције проглашени кривима за завјеру са циљем уништења совјетске државе. Послије тог суђења је реорганизован совјетски репресивни апарат, а НКВД-у дате готово неограничена овлашћења, која је користио како би се обрачунао са широком мрежом „непријатеља народа“ која је укључивала ниже руководиоце Партије, државне службенике, НКВД, Црвену армију, потенцијално субверзивне друштвене групе и етничке мањине, а на крају најшире слојеве становништва. Чистка се вршила и изван совјетских граница, односно на територијама под посредном совјетском контролом. Стријељани су многи истакнути појединци међународног комунистичког покрета, а стаљинистичке чистке су посебно тешко погодиле Комунистичку партију Југославије. Поубијан је скоро сав стари партијски кадар КПЈ. Стријељано је 5 генералних секретара КПЈ, три секретара СКОЈ-а, и велики број чланова ЦК и Политбироа. У великим чисткама је убијено и око 600 југословенских комуниста, међу којима готово цјелокупно дотадашње руководство. У то вријеме су разни провокатори и истински шпијуни, нашли погодан терен да се у новој ситуацији свете или попну у бирократској стаљинској хијерархији. У стаљинистичким чисткама страдали су сви генерални секретари КПЈ осим Јосипа Броза. Постоје реалне индиције да је Јосип Броз цинкарио своје партијске другове НКВД-у да су троцкисти, фракционаши и сл, како би преузео вођство у КПЈ. Брозова негативна карактеристика за неке од њих је била својеврсна пресуда. У мају 1937. године Броз је формирао у земљи привремено руководство, ликвидирао „жаришта фракционаштва“ међу комунистима у емиграцији и на робији, и по доласку у Москву успио да признају његово ново руководство. Уз Броза су били Милован Ђилас, Јосип Краш, Едвард Кардељ, Франц Лескошек и Иво Лола Рибар.
