- На данашњи дан, 11. октобра 1876. године ослобођен је Медун, средњовјековни утврђени град 10 км источно од Подгорице.
На његовом мјесту налазио се у IV или III вијеку прије Христа град Медеон или Метеон који су градили грчки колонисти насељени у тим крајевима. Средњовјековни Метеон чије рушевине и данас постоје, састојао се из два дијела – горњег и доњег. Начин градње доњег града (велики камени блокови) указује на трагове илирског сувог, киклопског зидања, док горњи град потиче из времена владавине српског деспота Ђурђа Бранковића и носи трагове средњовјековног зидања с малтером. Према млетачким изворима, град је у XV вијеку лежао у Доњој Зети којом су тада управљали Млечани.
Медун је једно вријеме био у власти босанског војводе Стефана Вукчића Косаче који га је вратио деспоту. Град је бранио од млетачких снага деспотов војвода Милош Белмужевић, којег су 1467. године освојили Турци. Сва настојања Стефана Црнојевића да поврати Медун била су безуспјешна. У близини града налази се старо гробље уоквирено правилним вијенцем камених блокова. Према налазима у једном од гробова, претпоставља се да је гробље из II вијека прије Христа. Медун је кроз историју био војна осматрачница Подгоричко-скадарског басена, јер се са највисочије куле и голим оком види данашњи дио Подгорице по ведром небу и лијепом времену, а долином Мораче и Зете је пролазио од давнина важни пут од Далмације према данашњој Албанији и Грчкој.
Много пута прелазио је у раном средњем вијеку из руке у руке обласних феудалаца и великаша, а од средине XV вијека освојили су га Турци и под њиховом влашћу (са мањим прекидима) је био све до ослободилачких ратова. Након тромјесечне опсаде, током борби у Вељем рату, црногорска војска је ослободила тврђаву Медун, значајно турско упориште у близини Подгорице. Послије ослобођења, на Медуну је направљена црква посвећена Светом архиђакону Стефану. Испред, са западне стране, по сопственој жељи сахрањен је јунак, хуманиста и књижевник војвода Марко Миљанов. Са тог положаја види се добро Ловћен и Језерски врх.
- На данашњи дан, 11. октобра 1579. године у Цариграду је убијен Мехмед-паша Соколовић.
Мехмед-паша Соколовић је рођен као Бајо у селу Соколовићи близу градића Рудо. Отац му се звао Димитрије и као дјечак школовао се у манастиру Милешева. У „Данку у крви“ одведен у јањичаре када му је било око 15 година. Ови дјечаци ће бити приморани да пређу у ислам, одгајани су и образовани као војници и вјерници, али ће заузврат добити прилику да се укључе и напредују у османском царском систему. Мехмед-паша Соколовић је био један од бројних који су направили завидне каријере доспјевши до положаја Великог везира. Мехмед-паша Соколовић у Османском царском систему налазио се на разним положајима као Заповједник царске гарде, Адмирал морнаричке флоте, Гувернер-генерал Румелије , Трећи везир, Други везир, а као Велики везир служио је за вријеме три султана: Сулејмана Законодавца, Селима II и Мурата III. Под његовим утицајем 1557. године издат је берат којим се дозвољава обнова Пећке патријаршије, и на патријаршијски пријесто постављен је Макарије Соколовић, његов ближи сродник. Мехмед-паша је подизао бројне задужбине широм царства. По његовом наређењу је изграђен мост преко Дрине у Вишеграду , описан у дјелу „На Дрини ћуприја“, Ива Андрића. Султан Сулејман Величанствени га проглашава за Великог везира Порте 28. јуна 1565. године а следеће године са султаном креће у нови поход у Угарску. Опсиједају утврђени град Сигет дан прије освајања града, султан Сулејман изненада умире. Плашећи се да ће његова смрт негативно утицати на морал војске Соколовић је прикрива 20 дана, када је у Београду проглашен наследник, Селим II. Нови султан се показао као прилично неспособан владар и дословно је све послове у царству препуштао Соколовићу, као Великом везиру, тако да је овај имао практично неограничену моћ у царству. Послије смрти Селима II на пријесто долази његов син Мурат III који се још мање интересовао за вођење државних послова али за разлику од оца није имао великог повјерења у Мехмед-пашу чија моћ полако почиње да опада иако је остао на свом положају Великог везира. Убијен је 1579. године чиме се завршава његова 15-годишња владавина као де факто владара Османског царства. “…Мехмед-паша је намјеравао да свог султана, који му је дао највише што је могао, обрадује сјајном илузијом како је опет на ратишту, поново постиже побједе и , сламањем једног тврдог града, напослијетку својој војсци отвара пут ка Бечу. Али, везирова варљива надања су доживјела слом у последњем часу. Сигет је пао у турске руке седмог, а султан је свој поход завршио у ноћи између петог и шестог септембра….Кад му је султан клонуо на руке, Мехмед-паша је прије свега могао помислити на незавршену битку око разваљене сигетске тврђаве. Војска је, рушећи бедеме, већ продрла у град, али је пред њом још увијек стајала, неокрњена, она централна кула, црвена као да је крвљу обливена, са које би вјетар повремено донио аветињски плач звона за узбуну. Везир је очекивао овај тренутак, и у тој стрепњи му се, можда, понекад и учинило да ће господара прежалити и да је свјестан свога новог положаја…У ноћи кад је султан умро, Соколовић је нашао снаге да из жалости и страха изађе са вољом очврслом за подвиг. Могао би се, сасвим једноставно, претпоставити да је он продужио живот и владање балсамованом султану како би са успјехом завршио војевање, омео војску да се прије времена побуни и, држећи конце догађајима, сачекао новог господара. Грубље речено да је султан Сулејман, у његовим рукама постао мртав, лутка с којом је он привео крају своју скупу игра. Тренутак је, међутим, био знатно сложенији…”
