Rat Na Atlantiku

Љетопис, 11. септембар 2019

Име: Ljetopis 11.09.2019 Al dzina , Napad Amerike; Опис: Љетопис, 11. септембар Тип: audio/mpeg

На данашњи дан 11. септембра 1941. године, послије напада њемачких подморница на америчке бродове, предсједник Сједињених Америчких Држава Френклин Рузвелт наредио је отварање ватре на све бродове земаља Сила осовине, чиме је прекинуо политику изолационизма у Другом свјетском рату.

Rat Na AtlantikuСАД су ушле у рат након што је Јапан 7. децембра 1941. напао Перл Харбур. Битка за Атлантик је била најдужа непрестана војна кампања у Другом свјетском рату, која је трајала од 1939. године до пораза Њемачке 1945. године. У својој сржи битка је представљала савезничку поморску блокаду Њемачке, објављене један дан након избијања рата, и потоњу њемачку контра-блокаду. Врхунац битке је био од средине 1940. године до краја 1943. године. Битка за Атлантик је укрстила са једне стране подморнице и друге ратне бродове Кригсмаринеа и авионе Луфтвафеа против Краљевске морнарице, Краљевске канадске морнарице и савезничких трговачких бродова. Конвоји, који су углавном долазили из Сјеверне Америке, ишли су за Уједињено Краљевство и Совјетски Савез, су били под заштитом британске и канадске морнарице и ваздухопловства. Тим снагама су се придружили бродови и авиони САД. Њемцима су се придружиле подморнице Италијанске краљевске морнарице, након што је Краљевина Италија ступила у рат. Као острвска држава, Уједињено Краљевство је било изузетно зависно од увозне робе. Британија је захтијевала више од милион тона увезеног материјала недељно само да би могла да преживи и да се бори. Савезници су се борили да снабдијевају Британију, а силе Осовине су покушавале да прекину пловидбу трговачвке морнарице која је омогућила Британији да настави да се бори. Од 1942. године Њемци су покушавали да спријече нагомилавање савезничких залиха и опреме која је била у сврху припрема за инвазију окупиране Европе. Пораз пријетње од њемачких подморница је био предуслов за протјеривање Њемаца. Исход битке је био стратегијска побједа Савезника; Њемачка блокада је пропала, али по високој цијени: 3500 трговачких и 175 ратних бродова је потопљено уз губитак од 783 подморнице. Израз Битка за Атлантик је сковао Винстон Черчил. Кампања је почела одмах по отпочињању рата у Европи и трајала је шест година. Укључивала је бише од 100 битака око конвоја на бојишту које се простирало хиљадама квадратних километара океана. Ратна срећа се мијењала константно како је једна или друга стицала предност, како су нова оружја, тактике, противмјере и опрема развијане од обије стране. Савезници су постепено стицали предност, поразивши њемачке површинске бродове до краја 1942. године и подморнице до половине 1942. године, мада су се губици услед дејства подморница дешавали до краја рата.

 

На данашњи дан, 11. септембра 1948. године умро је пакистански државник Мохамед Али Џина, оснивач и први предсједник Пакистана.

Indija I PakistanСа Махатмом Гандијем и Џавахарлалом Нехруом борио се за независност Индије од Британије, али се потом са њима сукобио, тражећи посебну државу за индијске муслимане. Британија је 1947. године признала независност Индије и Пакистана. Од Пакистана се касније издвојио источни дио, данашњи Бангладеш. Откада је британски парламент јула 1947. године усвојио закон о независности Индије, којим престаје британска владавина над том државом, а мјесец дана након тога и одлуку о подјели Индијског потконтинента, питање Кашмира постало је камен спотицања између двије новонастале земље, Индије и Пакистана. Одлука о подјели гарантовала је да се покрајине са већински муслиманским становништвом прикључе Пакистану, док би оне са већински хиндуским становништвом биле прикључене Индији. Покрајине су требале да буду припојене у складу са жељама становника, узимајући у обзир географске подјеле у свакој кнежевини. Одлука о подјели прошла је без неких већих потешкоћа у свим покрајинама а када је ријеч о Кашмиру, ситуација је била нешто другачија. Тим подручјем владао је хиндуистички владар Хари Сингх, који је донио одлуку о прикључивању Индији, при чему није узео у обзир жељу већински муслиманског становништва о припајању Пакистану, а игнорисао је и претходна британска правила о подјели. Ствари су се након тога развијале великом брзином, а први оружани сукоб између становника Кашмира и индијских снага резултирао је индијском окупацијом приближно двије трећине територије Кашмира. Затим су интервенисале и Уједињене нације и донијеле резолуцију која предвиђа прекид ватре и спровођење референдума којим би била одређена судбина Кашмира. Предложено је да се дјелови Кашмира који се граниче са Пакистаном и имају већински муслиманско становништво ставе под пакистански суверенитет, а дјелови са већински хиндуским становништвом који се граниче са Индијом под индијски суверенитет. Међутим, та резолуција остала је само мртво слово на папиру и није се могла спровести у дјело. Двије државе много су пута покушале постићи договор којим би се ријешила криза, међутим, сваки од тих споразума носио је и неке деструктивне елементе. Догађаји у јулу 1999. године поново су вратили ствари на сами почетак. Кашмирски милитанти успијевају да се инфилтрирају на индијски дио Кашмира и окупирају планинске врхове Каргила. Индија је такав потез видјела као „забадање ножа у леђа“, па је мобилизовала своје снаге и успјела да поново врати то подручје под своју контролу. Напади на индијски парламент децембра 2001. године допринијели су расту нових тензија. Индија, која је војно напредовала, запријетила је свеобухватним сукобом с Пакистаном под изговором елиминисања „терористичких“ база у пакистанском дијелу Кашмира. Кашмир има важан стратешки значај за Индију и зато чврсто држи ту територију, коју сматра својом сигурносном и стратешком дубином пред Кином и Пакистаном. На Кашмир гледа као на свој географски продужетак и важну природну баријеру пред филозофијом пакистанске владавине, за коју сматра да је заснована на вјерској основи, што пријети унутрашњој ситуацији у Индији. Индија страхује да ће, ако дозволи Кашмиру да добије независност на вјерским или етничким основама, тиме отворити врата и многим другим индијским регијама и да више неће бити у стању да их затвори. С друге стране, Пакистан види Кашмир као подручје од виталног значаја за своју безбједност, због два главна пута и мреже жељезничких пруга који се протежу дуж Кашмира. На територији Кашмира извиру три ријеке које су од посебног значаја за пољопривреду у Пакистану, због чега је индијска контрола тога подручја директна пријетња безбједности водоснабдијевања Пакистана.