- На данашњи дан, 12. децембра 1958. године умро је Милутин Миланковић, српски математичар, астроном и геофизичар.
Милутин Миланковић је био српски математичар, геофизичар, грађевински инжењер, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и свјетски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промјене. Сматра се оснивачем математичке климе и климатског моделирања. Миланковић је рођен у Даљу, близу Осијека. Похађао је Бечки технолошки институт (Велику школу), гдје је дипломирао грађевину , а затим и стекао докторат из техничких наука 1904. године као први Србин.
Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од армираног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу а онда му је понуђена катедра примијењене математике на Београдском универзитету. Тек што се Миланковић доселио у Београд, услиједили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први свјетски рат. Када је избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Будимпешту, гдје му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. године завршено је штампање обимног и најзначајнијег дјела Канон осунчавања земље и његова примјена на проблем ледених доба, на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дјело је преведено на енглески језик.
Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су 50-их година двадесетог вијека. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промјене због промјена у земљиној орбити исувише мале да значајније измијене климатски систем. Ипак, касних 60-их. и 70-их, истраживања седимената дубоко у морима довела су до широке потврде Миланковићевих ставова, јер су откривени орбитални циклуси (100.000 година), који се блиско поклапају са дугопериодиочним промјенама.
Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно признање 1976. године када су у часопису „Наука“ објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни тачни или не. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина. Као додатак научном раду, Миланковић је увијек показивао велико интересовање за историјски развој науке.
Написао је књигу о историји астрономије, као и двије књиге за ширу читалачку публику: прва „Кроз васиону и вјекове“ говорила је о развоју астрономије, а друга “Кроз царство наука“, бавила се развојем наука. Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Када су њемачке окупационе власти у Другом свјетском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.
По завршетку Другог свјетског рата и комунистичке револуције, Суд части Београдског универзитета је процјењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донио следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора. По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики… Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умријети. Може се искористити као наставник и научник“. Милутин Миланковић је један од најцитиранијих научника (свих времена) у свијету.
- На данашњи дан, 12. децембра 1539. године у Венецији је умро штампар Божидар Вуковић Подгоричанин.
Рођен је у Ђулићима код Подгорице, у племићкој породици. Након искуства у Црнојевића штампарији, у Венецији је основао ћириличну штампарију. Иновацијама у графичком поступку створио је особен и препознатљив стил, прихваћен од бројних мајстора графичке вјештине. У том послу наслиједио га је син Вићенцо Вуковић. У штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, који је Црну Гору напустио заједно са Ђурђем Црнојевићем, изашло је девет књига у више издања.
Претпоставља се да је био високи државни чиновник – логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу. Божидар Вуковић казује за себе, да је отачаством из Подгорице. Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе са поробљеним српским крајевима, нарочито са манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру.
Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика. Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих. У Венецији је стекао изузетну популарност и друштвени углед због чега је добио титулу племића „Светог римског царства“ и назив „Господин“. Штампајући за свој народ књиге Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто мјеста у пропратним текстовима с којима је своје књиге отправљао у свијет. Видјећи, каже он тако у поговору свога Молитвеника, да Германи, Грци и остали народи („и иније језики“) састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств’нија писанија“, зажелио је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с’ставити“. Своја издања Божидар Вуковић није, разумије се, припремао сам. Око Молитвеника и Минеја се „трудио…јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља“.
Октоих петогласник су му реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч’ством же от мјеста Пријепоља“. Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засвједочи и на један сасвим нарочит начин. Кад му се смрт сасвим приближила истицао је нарочито, у предговору Минеја да жели да штампарију („сије типаре“) изнесе „в своје от’чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, послије њега, „потруди ради божств’них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намјера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, послије оне Ђурђа Црнојевића.
Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао, види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту он је остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .“
Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наслиједио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на извјестан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар. Божидар Вуковић је сахрањен по сопственој жељи у манастиру Св. Богородице на острву Старчево на Скадарском језеру. Његова спомен биста налази се у Подгорици.
