- На данашњи дан, 12.01.1878. године у Бечу је умро Лазар Мамула, генерал и краљевски намјесник Далмације. Био је кум књаза Данила Петровића, а острво Мамула у Јадранском мору носи његово име.
Србин из Горског Котара, данашња Хрватска, рођен је у мјесту у коме се налази познати српски манастир. Завршио је инжењеријску војну академију, а напредовао је у аустроугарској војној служби, од кадета до чина капетана. Постигао је значајан успијех у постављању утврђења на острвима Вис и Хвар, и у дијеловима Тирола. Истакао се у борбама током мађарске револуције. Тако је спријечио продор Мађара у Славонију и Срем 1849. године, напредовавши од Осијека до Петроварадина. Одбио је нападе на Сремску Каменицу и Сремске Карловце. Због тих заслуга аустријски цар му је додијелио витешки ред Марије Терезије и титулу барона. Лазар фон Мамула, како му је од тада гласило племићко име, добио је титулу артиљеријског генерала.
Био је краљевски намјесник Далмације. Средином XIX вијека подигао је утврђење на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив. По њему је ово острво добило име – Мамула.
Тврђава позната под именом Мамула, подигнута је на малом каменитом острву Ластавици, кружног облика, пречника око 200 м, које се налази на улазу у Бококоторски залив, удаљено око 3,5 морске миље од Херцег Новог. По многим судовима зналаца, чак и у свјетским оквирима, тврђава и сад представља ремек дјело војног неимарства. У комбинацији са трђавом Арза на полуострву Луштица и Фортом Превлака на рту Оштро чинила је непрелазни бедем и сигурног чувара улаза у Бококоторски залив.
Тврђаву, која је била пројектована за искључиво војне операције, је подигла Аустро-Угарска као један од важнијих фортификационих објеката који је штитио улаз у Бококоторски залив. Заједно са осталим фотификацијском објектима бококоторског залива била је преузета од ратне морнарице Краљевине Југославије и чинила је дио обалне одбране у периоду између два Свјетска рата.
Улаз са пристаништем и малом плажом, налази се на сјеверној страни острва Ластавица, док је са преосталих страна свијета, њена обала стрма, неприступачна, а море је дубоко. Она, по свом архитектонском ријешењу, представља најљепшу тврђаву на Јадрану. За време млетачке владавине острво Ластавица је носило назив Рондина. Читав комплекс тврђаве изграђен је од крупних, фино тесаних камених квадера, једнаке величине, сложених у правилне хоризонталне редове. Положај и сам облик тврђаве прате конфигурацију острва. Кров је раван и прекривен слојем земље са равним грудобраном. Сјеверозападни сегмент прстенастог утврђења пресијеца висока, масивна кружна кула са двије етаже. У центру куле налази се отворено, кружно двориште, испод кога је смјештена цистијерна за воду. На оба спрата куле налази се низ засведених просторија са отворима за топове на спољашњој страни зида.
Улаз у тврђаву формиран је на сјевероисточном дијелу и до њега се долази преко покретног моста, који је премошћавао релативно широк ров.
Занимљиво је то, да тврђава никада није послужила својој намјени, односно са њених зидова никада није испаљен ни један топовски хитац. Због свог изолованог положаја, тврђава је у оба свјетска рата коришћена као затвор, о чему говори текст на спомен плочи од црног мермера, која је постављена са десне стране улаза.
Кампо Мамула, назив је некадашњег казамата, у Првом и Другом свјетском рату, а у Другом свјетском рату и логора „Нумеро 11“ у који су затварани становници са територије Боке Которске и источне Херцеговине. На Мамули и сусједној Превлаци било је затворено преко 2000 одраслих мушкараца, жена и дјеце, као и мјештана. Логор је основан наредбом италијанског адмирала Ренца Далмаца 1942. године.
Тврђава Мамула данас представља једну од највећих и најбоље очуваних аустријских фортификација на Јадрану, коју карактерише монументалност, изразита прецизност градње и савршена функционалност облика. Тврђава је заштићена као споменик културе друге категорије.
- На данашњи дан, 12. 01. 1906. године почео је Царински рат између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије.
Владајући кругови у Бечу жељели су да малу и привредно неразвијену Србију, која је четири петине свог извоза пласирала на аустроугарско тржиште, потчине свом диктату и у исто вријеме онемогуће било какву српско-бугарску сарадњу. Зато су прекинути трговински преговори и са Бугарском и извршен је на њу притисак да одступи од Царинског савеза са Србијом. У почетку су сва та настојања остала без резултата.
Бугарски кнез је обећавао да ће се држати обавеза које проистичу из Уговора о царинском савезу и учинити све да олакша положај Србије, чиме је Бугарска пред Турском демонстрирала своју сарадњу са Србијом, а с друге стране, гурала Србију у заплет са Аустроугарском, одвлачећи њену пажњу од Македоније, и бугарској политици дала што слободније руке. Чак и таква бугарска подршка је била од користи српској влади у борби против притиска Аустроугарске.
У Бечу су убрзо увидјели да је Србија ријешена да истраје и да су на њеној страни симпатије не само држава чији се интереси не поклапају са аустроугарским већ донекле и Њемачке, па је аустроугарска страна показала спремност да се ипак наставе трговински преговори.
Царински рат је српској економији наметнуо захтијев да брзо преоријентише извоз, нарочито стоке, на нова тржишта. Овакав притисак је био типичан примјер диктата, уцјена и односа великих империјалистичких држава према малим земљама. Царинским ратом је била угрожена егзистенција сељаштва, због чега су српски владајући кругови добили снажну подршку народних маса. На тај начин је јединствена Србија упрегла све своје снаге да, уз помоћ Француске и Италије и наклоност Бугарске и Турске, које су због својих интереса олакшавале српски извоз, ријеши све потешкоће које јој је донио Царински рат.
Нови партнери су пронађени у Њемачкој, Француској, Русији, Енглеској и Швајцарској, као и у другим државама, али са мањим удијелом. Истовремено је са изградњом саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеног рекламирања домаћих производа, Србија предузела и мјере за интезивирање робног промета. Коначно, Србија је успјела не само да знатно повећа обим своје спољне трговине, већ и да прошири број својих трговинских партнера. Аустрогуарска која је прије избијања Царинског рата покривала готово 88% укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. године није више могао вратити Србију у економску зависност, она се послије Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.
