- На данашњи дан, 13. фебруара 1787. године умро је дубровачки математичар, физичар, астроном, филозоф и дипломата Руђер Бошковић, оснивач и директор Брерске астрономске опсерваторије код Милана и директор Оптичког института француске морнарице, један од највећих научника свога доба. Свјетску славу стекао је дјеловањем у области физике, астрономије и математике, али је у свом полувјековном раду био и успјешан геодета, архитекта, археолог, као и пјесник и дипломата.
По мушкој линији преци Руђера Бошковића су из мјеста Орахов До на ободу Поповог поља у Херцеговини, двадесетак километара сјеверозападно од Дубровника. Руђеров отац, Никола се још као дјечак обрео у Дубровнику, гдје га је отац дао у шегртску службу код богатог трговца Рада Глеђевића. Марљив и вичан послу брзо је напредовао, да би са Глеђевићем прво ступио у ортачки однос, а затим се и осамосталио. Али, са стицањем иметка пролазиле су и године, па се Никола оженио тек кад му је било око педесет година. Оженио се три пута млађом Павлом из властелинске породице Бетере, чији је отац имао лијеп трговачки иметак и књижевни дар. Никола и Павла изродили су, највероватније, деветоро дјеце. Руђер је био осмо дијете и шести син, а име је добио по ујаку. Дјеца су од мајке наслиједила дуговјечност, од оца упорност и систематичност, а од дједа по мајци књижевни таленат. Грађански статус породице Бошковић у вријеме највеће славе и моћи Дубровачке републике, подразумијевао је школовање дјеце. Тако је прва знања млади Руђер, по дубровачки Руђе, стекао у исусовачком Дубровачком колегијуму, да би га као најбољег међу вршњацима, уз сагласност мајке (отац му је умро четири године раније) професори одвели у Рим, да би школовање наставио на чувеном исусовачком Римском колегијуму, гдје је изучавао философију, физику, астрономију и математику. Колегијум је завршио у двадесет другој, а студије теологије у својој двадесет деветој години, када је и заређен у свештеника. Бошковићев научни рад, по чему ћемо га памтити и славити, трајао је педесет година, од 1736. године када је као двадесетпетогодишњак објавио своју прву научну расправу „О сунчевим пјегама“, па до 1785. године(двије године пред смрт), када је објавио петотомни низ расправа под насловом „Расправе из оптике и астрономије“. У том полувјековном периоду преплитала се његова професорска каријера са теоријским и практичним научним радом(природне и техничке науке), уз активности на пољу филозофије, лијепе књижевности и преводилаштва. У теоријској астрономији развија метод за одређивање путања комета, па је међу првима закључио да је Хершел открио нову планету, касније названу Уран. Дјелујући на три математичке катедре (Рим, Павија и Милано), бавио се многим проблемима чисте математике и нарочито примијењене математике, да би са још двојицом римских математичара, потписао и статичку експертизу о пукотинама на куполи базилике Светог Петра у Риму. Цијенећи његово укупно дјело савремени свијет му се одужио назвавши један кратер на Мјесецу његовим именом. Сва своја дјела (научна и књижевна) писао је на латинском, италијанском, француском и матерњем “словинском језику”. Иако се у Дубровник вратио само једанпут (1747. године), за родни град је успјешно обављао многе дипломатске послове.
По свом научном дјелу Руђер Бошковић припада групи великана, а по осталом, по коме га славе био је: Србин по оцу, Италијан по мајци, племић по прадједовима, Дубровчанин по рођењу, “Словин” по матерњем језику, католик по вјери. Почива у цркви Света Марија Подоне у Милану.
- На данашњи дан, 13. фебруара 1975. године кипарски Турци су у сјеверном дијелу острва, који је седам мјесеци раније окупирала Турска, прогласили “Турску федералну државу Кипар”. За првог предсједника скупштине изабран је вођа кипарских Турака Рауф Денкташ.
Као и већи дио Балкана и Мале Азије, Кипар је током средњег вијека потпао под турску власт. Међутим, како је моћ Османског царства опадала током XIX вијека, договором између Британије и Турске на Берлинком конгресу 1878. године, одлучено је да Британија окупира острво, у замјену за помоћ и подршку Цариграду, у турско-руском рату. Пред почетак Првог свјетског рата, острво службено постаје британска колонија. Након Другог свјетског рата и јачањем питања деколонизације свијета, грчки национални покрет Ениос (Уједињење) добија на значају. Међутим, као и у свим другим колонијама широм свијета, Британци спроводе политику “завади па владај”: Турској мањини дају све привилегије како би изазвали завист код Грка, а Турцима пријете да ће привилегије нестати ако они (Енглези) оду. Овим је увелико посијано сјеме раздора али и будућег грађанског рата и инвазије Кипра. Британци коначно попуштају 1960. године и Кипар постаје независна држава. Но, Кипар добија независност уз тешке услове. Турци, који су чинили 18 одсто становништва добијају: 30 одсто мјеста у државној администрацији, 40 одсто послова у полицији и имају право вета на све државне одлуке. Уз то, Британија је задржала своје двије војне базе на острву. Убрзо почињу и први политички сукоби који су резултирали грађанским ратом 1964. године, у којем је потпуни пораз Турака, поново, спријечила Британија. Међутим, током 1967. године, војна хунта преузима власт у Грчкој. Уз то, САД већ неко вријеме траже од кипарских власти да им уступе базе на сјеверу земље. Како им то није пошло за руком, САД наговарају хунту да изведе војни удар. Турска је одлучила да се умијеша, с намјером да врати стање какво је било прије државног удара и трајно је окупирала 37 одсто територије Кипра. Одлуку да се заустави инвазија Кипра, блокиро је вето САД-а у СБ УН, што је Турцима дало одријешене руке. На просторима које су освајали Грци су протјеривани, па је око 200.000 Грка постало избеглице на властитој земљи. Неефикасан одговор војне хунте у Атини довео је до њеног пада, али и пада њених присталица на Кипру. Турска је географски била ближа Кипру, тако да помоћ хунте није могла да стигне на вријеме. Рат је завршен, али острво остаје подијељено на турски и грчки дио, а тако је и данас. Турски дио проглашава независност 1983. године, а нову “државу” једино признаје Турска.
