- На данашњи дан, 13. маја 1795. године рођен је словачки филолог и историчар Павле Шафарик, један од оснивача славистике.
Био је писац, историчар, етнограф, филолог и лингвиста словачког поријекла. Оснивач је славистике као научне дисциплине и један од првих слависта. Најпознатији је по свом дијелу „Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката“ које открива велики допринос словенске културе општој европској култури.
Шафарик је по доласку у Нови Сад, међу Србе донио европски дух и словенско братство. Повезао се са тадашњом српском интелигенцијом, покренуо многа културна питања и успоставио свесловенске везе. Функцију директора Српске велике православне гимназије Шафарик је преузео послије свечаног говора, који је одржао на латинском језику. Упознао је присутне са предлогом реформи, које је планирао да спроведе. Нови директор је оставио на Србе врло повољан утисак. У гимназији, у којој су осим њега сви професори били Срби, је на функцији директора провео пуних пет година. Као директор имао је јако амбициозне планове. Његова концепција се састојала у стварању гимназије према класичним грчким узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измјене у програму, и увео и проширио предмете у вези са цртањем и сликањем. Иницирао је и прикупљање књига за будућу библиотеку гимназије. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је и језике: латински и њемачки а касније, и мађарски језик као наставни предмет.
1822. године се оженио 19-годишњом Јулијом Амбрози а њени родитељи су били поријеклом из Словачке. Шафарикова супруга је била јако интелигентна и темпераментна особа, а говорила је и четири словенска језика: словачки, српски, чешки и руски, те је своме супругу много помагала у раду. Шафарикова каријера је озбиљно угрожена 1824. године, када су аустријске власти забраниле Српској православној цркви запошљавање евангеличких ителектуалаца из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак, с тим да више није могао бити директор. Покушавао је да нађе професорско мјесто у Словачкој, али из различитих разлога није прихватио неке прилично добре понуде. У то вријеме ради на сакупљању материјала и издавању словачких народних пјесама. У овом периоду настаје и његово најпознатије дјело „Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката“. У Новом Саду Шафарик је сакупио много разноврсног материјала, који је касније, током боравка у Прагу, користио за свој рад. Податке је прикупљао користећи приватне библиотеке богатијих грађана Новог Сада, фрушкогорских манастира и Митрополијску библиотеку у Сремским Карловцима. Доста материјала добио је од Лукијана Мушицког и других личности из културног и јавног живота, са којима се сусретао или водио преписку. Послије неуспјелог покушаја да добије мјесто професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко Будимпеште и Пожуна у Праг. Његову словенску културну мисију наставиће у Србији синовац љекар др Јанко Шафарик, професор и ректор Београдског Лицеја, велики културни и научни радник. Млади, рано преминули „први српски драмски писац“ Стеван Н. Стефановић из Новог Сада је написао „Оду др Павлу Шафарику“. Иста је објављена тек 1841. године у Бачкој Вили. Талентовани Стефановић се захвалио свом професору и у име свих професорових познавалаца и поштовалаца Срба.
- На данашњи дан, 13. маја 1787. године први бродови с робијашима кренули су из Енглеске према Аустралији која је тада Енглеској служила као кажњеничка колонија.
Процјењује се да су први људи населили Аустралију прије 42.000 до 48.000 година. Ови први Аустралијанци били су преци данашњих аустралијских домородаца; кретали су се дуж обала јужне Азије и преко копнених мостова доспјели до данашње Аустралије. Већина ових људи били су ловци-скупљачи, са развијеном говорном културом и вјеровањем у духове, и поштовањем земље. Први Европљанин који је несумњиво закорачио на аустралијско тле био је холандски морепловац Виљем Јансон, који се 1606. године искрцао на обале полуострва Кејп Јорк. Током седамнаестог вијека, Холанђани су исцртали карте приобалног појаса на западу и сјеверу острва и назвали га Новом Холандијом, али га нијесу населили. Године 1770. Џејмс Кук је опловио и уцртао источну обалу Аустралије коју је назвао Новим Јужним Велсом и прогласио посједом Велике Британије. Велика Британија је у Аустралији основала кажњеничку колонију у коју је слала преступнике на одслужење казне. Аустралијски домороци, чији је број у тренутку доласка Европљана процијењен на 350.000, смањивао се током наредних 150 година, превасходно због нових болести, присилног расељавања и културне дезинтеграције. Одвајање дјеце од породица, које неки историчари и аустралијски старосједеоци називаји и геноцидом, вјероватно је допринијело том смањењу. Након референдума из 1967. године, федерална влада је била овлашћена да спроводи политику и доноси законе поштујући Абориџине и њихову традицију. Старо власништво над земљом признато је тек 1992. године када је одбачено тумачење Аустралије као „празне земље“ у вријеме доласка Европљана.
