Krsto Popovic

Љетопис, 13. март 2019

Име: Ljetopis 13.03.2019 (1947 poginuo Krsto Zrnov Popovic, 1741 rodjen austrijski car Josif II); Опис: Љетопис, 13. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 13. марта 1947. године погинуо је Крсто Зрнов Поповић, црногорски официр у балканским и I свјетском рату. За заслуге у ранијим ратовима био је одликован Даниловим крстом петога реда и Медаљом за храброст. Рођен је 1881. године у Липи Цуцкој. Завршио је подофицирску и официрску школу, а даље војно образовање стицао је у Француској. Аустроугарску окупацију провео је у концентрационом логору у Мађарској. Био је један од вођа у Божићној побуни 1918. године, након чега је емигрирао у Гаету. Након смрти краља Николе и распуштања црногорских трупа у Италији, емигрирао је у Аргентину, потом у Белгији, а по добијању амнестије од власти Краљевине СХС, вратио се у Црну Гору.

Молба Крста Поповића Краљу Александру Карађорђевићу:

Његовом Величанству Александру
Краљу Срба, Хрвата и Словенаца
Ваше Величанство,

Krsto PopovicКад је непријатељ био коначно потучен 1918. године тада је и наступио моменат за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и са осталим југословенским покрајинама. У Црној Гори јавиле су се двије политичке струје, које су црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр иако сам стајао неутрално према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Њ. В. Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе. Њ. В. Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти. Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе.

Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918.године до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.
Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.

Крсто Поповић
Бригадир бивше Црногорске војске
Белгија
23. септембра 1929. год.

У предратном периоду припадао је опозиционој Црногорској Федералистичкој Странци. У првим данима окупације Поповић се држао по страни. Припадао је групи црногорских федералиста која се противила одузимању територија Црној Гори и Боки и територија припојених Великој Албанији. Крстова група одбија италијанску резолуцију о проглашењу суверене Црне Горе. Њихова политичка платформа није искључивала југословенску државу у којој би Црна Гора била федерална јединица. Група је била дистанцирана од групације око Секуле Дрљевића.

Поповић се није јавно експонирао као сарадник Италијана. Како је имао велики углед у Катунској нахији и противио се Дрљевићевом крилу ЦФС, партизани су више пута покушавали да Поповића приволе на сарадњу, али безуспјешно. Одбио је све позиве и остао доследан својим увјерењима. Ловћенску бригаду, чији је командант био Крсто Поповић, захватило је расуло и Њемци су је расформирали у новембру 1943. године, а Крста разоружали. У Катунској нахији, августа 1944. године покушава да створи војску, али безуспјешно. Послије овог краха одмеће се у шуму и скрива се све до 13. марта 1947. године. Крсто Поповић је убијен, у својој 66. години, од стране припадника ОЗНЕ. Засједа је била организована на Бојањем брду између Грахова и Нудола. У окршају гине Рако Мугоша а на сахрани, његова мајка оплакује једнако обојицу – и кори сина што је кренуо на њега јер „Није Крсто зец из горе, него витез Црне Горе“.

 

  • На данашњи дан, 13. марта 1741. године рођен је аустријски цар Јосиф II, син Марије Терезије и њен савладар до 1780. године.

Josif IiУ интересу нових грађанских слојева, на које се ослањао у борби против преживјелих институција израслих из средњег вијека, спровео је реформе на трагу идеја просветитељства. Ослободио је кметове зависности од племства, али је ипак задржао власт властелинског суда над њима. Установио је порезе и за племство и свештенство. Године 1781. издао је „Патент о толеранцији“ којим је, у римокатоличкој Аустрији, дозвољена потпуна слобода вјероисповести као и приступ у државну и јавну службу. Ипак, у складу с начелима просвијећеног апсолутизма тежио је централизацији и германизацији. Његове реформе дочекане су одушевљено међу аустријским Србима, највише у данашњој српској Војводини. Под утиском бруталности Француске револуције поништио је низ својих реформских потеза, да би његов брат и наследник Леополд II, касније, потпуно уклонио све тековине реформи Јосифа II.

Код српског народа цар Јосиф II је упамћен као велики реформатор, визионар и умни владар који је много утицао на преображај српског друштва које је стекло нову самосвијест и са много више зрелости ушло у ново раздобље своје историје када је коначно остварено постојање српске националне државе. Јосиф II је успио да спроведе бројне реформе које карактеришу једног високо просвијећеног владара. Пред сам крај свог живота Јосиф II је био принуђен да повуче неке своје реформе, али је и оно што је преживјело оставило је трагове достојне памћења. И док је отпор феудалне Угарске присиљавао цара Јосифа II на повлачење, код Срба је он упамћен као цар реформатор и личност која је много утицала на преображај српског друштва, а посебно на традиционални став српске цркве. Главни представници јозефинистичких идеја у српском друштву пришли су његовим идејама и постали његови вјерни заступници. Иако је цијела Европа била захваћена идејама Француске револуције, може се рећи да је управо цар Јосиф II у својој држави ублажио оштрицу њене суровости и касно схваћене нужности да се реформише друштвени поредак. Јосиф II је покушао да, без револуционарног насиља, уведе застарело устројство аустријске државе у ново доба њене историје. На свој просвијећени начин он је својим визијама у Аустрији огласио крај средњег вијека ослањајући се на напредне и просвијећене кругове ојачалог грађанског сталежа. За Србе у Аустрији он је с правом прихваћен као идеални владар једне правне државе у којој су сви грађани били изједначени пред законом.

Сем тога, Јосиф II био је симпатичан Србима још и због тога, што је ушао у споразум с Русима и што је почео борбу против Турака.