- На данашњи дан, 14. фебруара 1857. године књаз Данило је посјетио Париз у намјери да код комисије великих сила још једном, након неуспјеха на Париском конгресу, отвори “црногорско питање”. Том приликом је посјетио и Наполеона III, од кога је очекивао помоћ.
Књаз Данило је у Паризу тек схватио колико је црногорско питање, а посебно признавање независности Црне Горе у условима послије закључивања мира у Паризу, постало тешко за европску дипломатију. Преговори вођени у Паризу учврстили су књаза Данила у увјерењу да се не може извојевати признавање Црне Горе дипломатским путем. Без обзира на то што практично у француској пријестоници није добио ништа опипљиво у својој дипломатској акцији, књаз је дошао до сазнања да даље не треба “чекати”. Књаз се држао у Паризу веома достојанствено. Одбио је да француском владару буде представљен посредством турског амбасадора. Зато га је Наполеон III приликом аудијенције третирао као “приватног отменог госта”. Владар једног народа о чијим су се ратничким одликама шириле легенде изазивао је пажњу грађана Париза, поготово што се представио и као личност способна да води префињене дипломатске преговоре о најсложенијим проблемима европског Истока. Црногорско питање постајало све више прворазредан дипломатски спор. Његово се рјешење тешко назирало. Књаз Данило је то у пуној мјери осјетио приликом боравка у Паризу. Иако његова мисија није окончана никаквим значајним резултатом за Црну Гору, књаз је задовољан напустио француску пријестоницу.
Пут за отаџбину водио га је преко Беча. У пролазу кроз аустријску територију, свуда су му указиване почасти као владару. Ипак, по доласку у Беч није га примио аустријски император. Претпоставља се да су аустријске власти знале да ће књаз одбити да код Фрања Јосифа буде представљен од стране турског амбасадора, па такав пријем није ни био планиран. Крајем априла књаз је напустио аустријску пријестоницу и почетком маја стигао у Задар. Ту га је далматински намјесник дочекао са свим почастима. По одласку из Задра стигао је у Котор, гдје су му аустријске власти такође приредиле свечан дочек. На дочеку је било присутно око 500 Црногораца. Пошто по аустријским прописима толика маса наоружаних људи није могла бити пропуштена у град, умало није дошло до озбиљних нереда. Тек на интервенцију грађанских власти дозвољено је четрдесеторици Црногораца да могу учествовати непосредно на свечаности дочека. Одмах по доласку на Цетиње сазвао је сједницу Сената. На њој је поднио детаљан извјештај о боравку у Француској и предузетим дипломатским радњама. Сви сенатори су у потпуности одобрили књажев извјештај.
- На данашњи дан, 14. фебруара 1779. године енглески мореполовац и истраживач Џејмс Кук убијен је на Хавајима у изненадном окршају с острвљанима. Његова путовања и открића значајно су допринијела ширењу британског колонијалног царства. Џејмс Кук је био дјечак са села, рођен у Јоркширу, у Енглеској.
Иако је његово дјетињство недовољно разјашњено, очито је извјесно образовање добио у сеоској школи Ајтон која још и данас стоји тамо. Студирао је математику а онда се пријавио у морнарицу. Иако је опробао нешто активне морнаричке службе, постао је познат по својим мапама и картама Њуфаундленда, Нове Шкотске и Лабрадора. Британска морнарица и научни кругови хитно су тражили услуге неког поморског стручњака који би водио једну експедицију на Пацифик. Џејмс Кук био је изабран за ову изазовну улогу. Упутства која је Кук добио за своје прво путовање била су ради „откривања земаља до сад незнаних и стицања спознања о удаљеним крајевима који, иако откривени раније, још увек нијесу довољно истражени“. Његови налози даље су наводили да „разлог постоји да се умисли како се какав континент или земља велике обимности, може изнаћи на југу“ и да он треба да „стреми ка југу због откривања тог континента“. Ипак, први задатак био је да посматра пролазак Венере испред Сунца у нади да ће се прецизно одредити удаљеност између Земље и Сунца. То је требало да обави на Тахитију.
Дужина првог путовања била је 43 дана краћа од три године. Током свог првог путовања он је извео своје славно искрцавање у Ботаничком заливу, само неколико миља јужно од предивне Сиднејске луке, која је тек касније откривена. Такође је завршио опловљавање Новог Зеланда и био је први Европљанин који је у мапе унио источну обалу Аустралије. Наравно, није открио замишљени велики јужни континент.
У својој другој експедицији, Кук је узео двије лађе „Одлучност“ и „Авантуру“ за путовање које се показало као још једно успјешно опловљавање, овог пута Антарктика. Мјесеци смрзавајућих температура и уједајући вјетрови помогли су да се увјери да тамо не постоји никакав неухватљиви јужни континент. Његова исцрпљена посада се радовала да прекине контакт с леденим морима и врати се на Тахити. Куково друго путовање било је апсолутан успјех и ушло је у анале историје. Ово путовање учврстило га је као једног од највећих навигатора свих времена.“
Експедиција број три била је извиђање пацифичке обале Канаде и представља потрагу за наводним сјеверним пролазом који преко Арктичког океана повезује Пацифик и Атлантик. Оно се показало као последње путовање капетана Кука. Испловио је из Енглеске 1776. године, на поново опремљеној „Одлучности“ узевши такође и брод „Откриће“. 1778. године наишао је на Хавајска острва, гдје су он и његови људи гостољубиво примљени. На тим прелијепим острвима обновили су залихе, провели сјеверно љето те године у узалудном покушају да пронађу пролаз до Атлантика. Затим су се вратили на Хаваје да презиме. Историчари су неодређени у вези с тим што је изазвало промјену у Куковом понашању у овом тренутку. Постоје знаци питања у погледу његовог опхођења према Хавајцима по његовом повратку. Неки сугеришу да је сада почео сурово да их искоришћава. Други постављају питање да ли је прекршио њихове циклусе обожавања. Шта год да је права истина о тој ствари, он је овдје дочекао своју смрт 14. фебруара 1779. године. Приликом повратка у Кеалакекуа залив, истраживаче је поздравило 10 000 Хавајаца. Острвљани су славили празник свом богу Лоноу, богу земље. Изгледа да је Кук слављен као бог Лоно, и њему и његовим људима поново је показана изузетна љубазност и гостољубивост. Три недјеље касније, дигли су сидро и испловили. Али послије само 4 дана, налетјели су на јак ураган, и „Одлучност“ је изгубила један јарбол. Кук се вратио на Хаваје. На Куково изненађење, овог пута дочек је био непријатељски. Неки вјерују да су Хавајци сада разумније поразмислили о стварима и закључили да су их Кук и његови људи искористили. Други сугеришу да се Куков повратак није слагао с тим да је он „бог“. Шта год да је био разлог, Кукови збуњени људи су, на несрећу, реаговали насилно. То је водило до крађе једног чамца с „Открића“. Кук је покушао да поново поврати тај чамац тиме што је покушао да узме поглавицу, као таоца. Услиједила је битка, и Кук је убоден а затим претучен на смрт на плажи.
