Svetosavska Proslava

Љетопис, 14. јануар 2019

Име: Ljetopis 14.01.2019 (1840 u knezevini Srbiji proglasen Savindan za skolsku slavu, 1897 rodjen Vasa Cubrilovc); Опис: Љетопис, 14. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 14.јануара 1840. године у кнежевини Србији за школску славу је проглашен Савиндан, празник у спомен на великог српског просвјетитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства. Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. године у Земуну, одакле се брзо проширила у свим крајевима гдје живе Срби, а химна Светом Сави први пут је изведена 1839. године у Сегедину.

Svetosavska ProslavaНа Цетињу је прва прослава Светог Саве као школске славе, забиљежена 1856. године. Свечаност се збила у вријеме владавине књаза Данила Петровића, а о њој свједочи цетињски дворски протођакон и секретар Митрополије, Филип Радичевић. Није искључено да је таквих светковина било и раније у црногорској пријестоници, пошто су цетињске школе основане двије деценије прије, али о томе нема докумената. Међутим, према писаним изворима културно-просвјетних друштава из Боке, Свети Сава се организовано славио као патрон тих организација и мјесних школа у Рисну већ од 1835. године, Бијелој 1824. године, Морињу 1845. године, Котору 1839. године па има смисла претпоставити да су светосавке школске свечаности и на самом Цетињу старије од 1856. године.

Према Радичевићевом опису, поменута прослава започела је Светом Литургијом у Цетињском манастиру, одакле су свештеници, вјерници и ђаци у процесији (литији) кренули према школској сали, уз звоњаву звона и појање тропара Светом Сави. Сала је била украшена сликама књаза Данила и књагиње Даринке, а на богослужбеном мјесту налазила се икона Св. Саве. Ту се обављало освећење водице, послије ког је најбољи ученик одржао пригодан говор.

На крају сабрања, сви присутни заједно су пјевали химну Св. Сави. Свечаност се завршила тако што је књаз Данило лично уручио награду најбољем ђаку.

Аутентичност овог записа је утолико већа ако се зна да је први награђени ђак, баш те 1856. године био управо протођакон Филип.

Забиљежено је нпр. да је 1896. године цетињској основној школи књаз Никола даровао велику икону Св. Саве. Школске прославе Св. Саве на Цетињу, настављене су, без прекида и под аустро-угарском окупацијом, а послије 90 година насилно су обустављене по завршетку Другог свјетског рата.

Посљедња забиљежена школска светосавска свечаност на Цетињу је она из 1946. у Цетињској гимназији. Али, са престанком светосавских манифестација у световним школама није престало прослављање Св. Саве на Цетињу. Први српски архиепископ је свечано празнован у Цетињском манастиру и у цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама, деценијама, све до данас. А од 1992. године и у обновљеној Цетињској богословији.

Светковина која је успостављена на иницијативу књаза Данила, односи се на личност Св. Саве, жичког архиепископа који је још у XIII вијеку, поред осталих, утемељио православне епархије Зетску, Будимљанску и Хумску. Зетска је временом израсла у Цетињску митрополију.

Свети Сава је личност уткана у безбројна народна предања од Паштровића, преко Боке, Старе Црне Горе, Бањана, Пиве, до Дробњака и Васојевића. Њега славе као крсну славу или прислужбу бројна црногорска братства. Њему је посвећено десетине православних цркава, њиме украшено стотине иконостаса и фрескописа у црногорским храмовима. У селима близу Цетиња до данас се пости светосавски пост, од Јовандана до Савиндана. Савиндан је означен као велики празник у црквеним календарима Црнојевића и минејима које је у Венецији штампао Божидар Вуковић Подгоричанин. Саву Немањића поштују римокатолици и муслимани, а у његовој личности Руси, Бугари и други православни народи виде свога светитеља.

 

  • На данашњи дан, 14. јануара 1897. године рођен је српски историчар Васо Чубриловић, најмлађи учесник атентата на аустроугарског пријестолонаследника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, професор Београдског универзитета, члан Српске академије наука и умјетности.

Vaso CubrilovicКао ђак је приступио национално-револуционарној организацији „Млада Босна“, а због учешћа у Сарајевском атентату осуђен је на 16 година робије и до слома Аустро-Угарске у Првом свјетском рату био је у затвору. У Другом свјетском рату је затворен у логор на Бањици. Студирао је филозофију на Београдском универзитету, гдје је докторирао 1927. године. Између два свјетска рата је припадао прогресивном крилу Земљорадничке странке, а послије ослобођења земље био је директор Балканолошког института и министар у влади Југославије. Био је историчар са изразитим даром за синтезу, што је основна одлика његових око 70 књига и студија. Дјела: „Босански устанак 1875 – 1878. године“, „Поријекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини“, „Први српски устанак и босански Срби“, „Политичка прошлост Хрвата“, „Историја политичке мисли у Србији деветнаестог вијека“, „Одабрани историјски радови“.

Док је похађао VI разред гимназије, постао је члан национално-револуционарне организације Млада Босна.

Након демонстративног напуштања светосавске приредбе 27. јануара 1914. године, на којој је свирана химна цару Фрањи Јосифу, избачен је из гимназије у Тузли и прешао код сестре Стаке у Сарајево, гдје је наставио гимназију.

У Сарајеву се повезао са Данилом Илићем и другим члановима организације Младе Босне, који спремали да изведу атентат на надвојводу Франца Фердинанда.

Био је учесник у Сарајевском атентату 28. јуна 1914. године у Сарајеву, као члан друге Илићеве тројке (Чубриловић, Поповић и Мехмедбашић). На дан атентата чекао је Франца Фердинанда са бомбом и револвером код Више дјевојачке школе у Сарајеву. Ухваћен је у Босанској Дубици и враћен у Сарајево.

На суђењу одржаном у октобру, на коме је било 25 оптуженика за злочин велеиздаје, по службеној дужности му је за браниоца додијељен адвокатски приправник Рудолф Цистлер. Бранилац се, при прихватању посла обавезао да ће савјесно приступити својој дужности. Покушао је да обори оптужницу, доказујући да велеиздаја није кажњиво дјело и образлажући то чињеницом да је анексија Босне и Херцеговине била незаконито стање, с обзиром да није ратификовано у аустријском и угарском парламенту, због чега је након суђења оптужен за повлађавања велеиздаје.

Васу је због малољетности, суд поштедио смртне казне, али га је осудио на 16 година најстрожег затвора, коју је издржавао у Мелерсдорфу у Аустрији и у Зеници. У затвору је провео 4,5 година, од чега више од три године у самици. Један је од пет преживјелих у затвору, од укупно тринеаст осуђених на затвор. За велеиздају су осуђени и његова браћа Вељко на истом суђењу на смрт вјешањем, а Бранко у Бањалучком процесу на 14 година тешке тамнице. На 6 недјеља затвора без признања олакшица за политичке кривце, Врховни суд је осудио и сестру Стаку, пошто је у писму брату Бранку, извјештавајући га о Вељковој смрти, навела како им је брат „био јунак и да је мирно умро”, славећи тиме покојниково дјело.