- На данашњи дан, 14. новембра 565. године умро је ромејски (византијски) цар Јустинијан Велики који је по доласку на пријесто тежио да обнови Римско царство са сједиштем у Цариграду.
Покорио је Вандале у сјеверној Африци, Остроготе у Италији и освојио дио Шпаније. По његовом налогу припремљен је зборник у којем је кодификовано римско право. У историји византијске цивилизације Јустинијанова владавина означава пресудно доба. Константинопољ, у коме је царевао, изгледао је као пријестоница свијета. Живот је био пун узбуђења. Ратовало се, управљало бунтовним покрајинама, стварали нови закони и обичаји. Умјетност је доживјела златно доба. Јустинијан, који је волио велике грађевине, имао је среће да нађе ванредне умјетнике, који су остварили његове замисли. Споменици из тог времена чине врхунац византијске умјетности. Сазидани су многи дворци и цркве. Саградио је базилику Света Софија у Цариграду која је 1453. године претворена у џамију (Аја Софија), а од 1934. године је музеј. Недостижан неимарски подухват је црква Света Софија у Константинопољу. Танани вајарски радови, мозаички украси дали су унутрашњости овe грађевинe јединствен сјај блиставе раскоши и свечане узвишености. Моћни и мудри византијски цар Јустинијан , један од седамнаест римских императора потеклих са простора данашње Србије, суверено је владао пуних 38 година. Велику љубав је гајио према велелепном граду који је подигао у постојбини, у подножју Радан планине, гдје је рођен. Прича о Јустинијановој задужбини, Царичином граду, враћа нас 15 вијекова уназад, у вријеме кад је ратовао против варварских Вандала, Острогота и Визигота у одбрани већ занемоћалог Римског царства, градио храмове и манастире у славу православља и покушавао да у овој вјери уједини многобројне народе којима је господарио.
Жељан да остави трајни траг у родном крају, али и уморан од дворских сплетки, Јустинијан одлази из Цариграда у провинцију, у мирне и питоме предјеле по страни од главних путева, маштајући о будућем граду широких поплочаних улица, са трговима и фонтанама, палатама и црквама, купатилима и љечилиштима, фрескама и споменицима. На травнатој заравни која се постепено спушта с једне стране ка истоку, с друге ка западу, невјероватном брзином почиње да се уздиже Јустинијана Прима. Спољашњи бедем штити град од могућих непријатељских напада, унутрашњи раздваја насеље на три цјелине, које у средини спаја форум или агора, пространи кружни трг украшен царском статуом, око којег буја јавни живот града. Тог споменика већ одавно нема, а и сам трг, обрастао шибљем, данашњим посјетиоцима се указује само уз помоћ бујне маште.
- На данашњи дан, 14.новембра 1984. године у Лос Анђелесу је ухапшен хрватски ратни злочинац Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова Независне Државе Хрватске у Другом свјетском рату.
У Сједињене Америчке Државе побјегао је 1948. године али су америчке власти упорно одбијале да испуне југословенски захтјев за екстрадицију. Изручен је 1986 године, а у мају исте године осуђен је на смрт. Умро је у затвору 1989 године. Министар унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске (НДХ) Андрија Артуковић потписао је 1941. године „Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред“, којом је ван закона стављено око два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома. То је био „правни основ“ хрватских усташких власти за истријебљење Срба, Јевреја и Рома.
На основу те уредбе Срби су прогањани, убијани, покрштавани и протеривани. Услиједили су геноцид и ужасни злочини над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Отворен је концентрациони логор Јасеновац, људи су убијани, бацани у јаме и покрштавани. Артуковић је са усташким главешинама побјегао на Запад након пада НДХ, а онда је дуго живио у САД.
Америчко министарство правосуђа израдило је 2006. године обимну студију на 617 страница под насловом „Трагање за одговорношћу у последицама Холокауста“. Артуковић се налази у поглављу „Виши функционери“, а његов случај је назван „Бесконачно одгађан закон“. Он се нашао у друштву високо рангираног нацисте Ота фон Болшвинга, који је своју слободу у САД платио сарадњом са ЦИА. Аутори студије прогласили су Артуковића „највише рангираним сарадником нациста који се нашао у САД“, али и особом чије је изручење најдуже трајало. Документ подсјећа на стварање НДХ и на злочиначку улогу коју је имао Артуковић, одговоран за прогон Срба, Јевреја, Рома, православних хришћана и комуниста. Године 1949. је добио право трајног боравка у САД. Али, у документу је било наведено право име, па је рутинска контрола открила да се у САД налази особа коју због злочина против човјечности тражи тадашња Југославија, те да је Артуковић у Америку ушао под лажним именом.
Тада почиње дуга правна битка која је трајала све до 1986. године, када је изручен Југославији. На суђењу у Загребу проглашен је одговорним за тешке злочине, а умро је двије године касније у затвору.