Nikejsko Carstvo

Љетопис, 15. август 2019. године

Име: Ljetopis 15.08.2019 (1261 Nikejsko carstvo, 1994 Karlos Sakal); Опис: Љетопис, 15. август Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 15. августа 1261. године Михаило VIII Палеолог ослободио је Цариград и поново га прогласио пријестоницом Византије.

Nikejsko CarstvoЦариград су 1204. године освојили крсташи, спалили га, опљачкали и прогласили га пријестоницом Латинског царства, а пријестоница Византије премjештена је у Никеју (Никејско царство). Никејско царство је једна од држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Као и остале државе на територији Византијског царства, владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева. Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства. У борбама са осталим државама насталим на рушевинама Византије, Никејско царство је  оснажило. Јован III Дука наставља успjешне ратове са сусjедима, припојивши својим земљама Солун, након битке на Клокотници. За његове владавине Никејско царство постаје најјача држава у Малој Азији и једини озбиљни кандидат за обнову Византије. Послије смрти Јована III, на пријесто ступа његов син Теодор II Ласкарис, чија се, кратка, али успјешна, владавина окончава 1258. године. Његовом малољетном сину Јовану IV Ласкарису за савладара бива одређен Михајло Палеолог, византијски велможа. Михајло малољетног цара ослијепљује и већ 1259. године приграбљује сву власт за себе. Двије године касније он у савезу са Ђеновљанима осваја на препад Цариград и обнавља Византију. Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак тзв. Обновљене Византије и владавине њене последње династије (Палеолога) која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград. Двор никејске државе користио је израз Хелени умјесто ранијих Римљана за описивање свог грчког становништва. Савременици су преферирали употребу Хелена или придјев Хеленски за Никејско царство. Стога је цар Теодор I Ласкарис замијенио термине Римљани и Грци термином Хелени. Цар Теодор II Ласкарис описује своје краљевство као нова Хеленија. Патријарх Германос II је користио у званичној кореспонденцији са западним свијетом термин Грци за описивање локалне популације и Царство Грка као име државе. Током тог периода постојала је усаглашена етничка грчка иницијатива за самоидентификацију. Године 1219. Свети Сава је од Васељенског патријарха Манојла I, који је столовао у Никеји, добио аутокефалност Српске цркве са статусом архиепископије.

 

  • На данашњи дан, 15. августа 1994. године у Судану ухапшен је и изручен Француској један од најпознатијих свјетских терориста Иљич Рамирез Санчез, познат као „Карлос Шакал“.

Karlos SakalИљич Рамирез Санчез је бивши милитант, плаћеник, „професионални револуционар“ који се тренутно налази на издржавању доживотне затворске казне у Француској. Познатији је под надимком Карлос (ратно име) или Шакал (новински надимак) или Карлос Шакал. Најпознатији по нападу на сједиште ОПЕК-а 1975. године, Рамирез је дуго година био најтраженији међународни бјегунац. Рамирез Санчез је рођен у Каракасу у Венецуели. Његов отац, марксистички адвокат, дао му је име Иљич по Лењину. Послије развода родитеља мајка је њега и његовог брата одвела у Лондон гдје су наставили школовање. Њихов отац је покушао да упише своје синове на Сорбону али се на крају ипак одлучио за универзитет Патриса Лумумбе у Москви. Рамирез је избачен са универзитета 1970. године. Претпоставља се да је послије избацивања са универзитета отишао у камп за обуку герилаца Националног фронта за ослобођење Палестине у Јордану. Тамо је и стекао надимак Карлос. Карлос је надимак Шакал добио од новинара када је међу његовим стварима нађен роман Фредерика Форсајта „Дани шакала“. Иако је књига заправо припадала другој особи, надимак је остао. Карлос је 1973. године извео своју прву акцију за НФОП када је безуспјешно покушао да убије јеврејског бизнисмена Јозефа Сифа. Рамирез Санчез је такође преузео одговорност за неуспjели бомбашки напад на просторије Хапоалим банке у Лондону као и три напада аутомобилима бомбама на редакције француских новина које је оптужио да су произраелске. Такође тврди да је он бацио гранату у париски ресторан када је погинуло двоје, а рањено тридесеторо гостију. Касније је учествовао у два неуспjела ракетна напада на авионе компаније Ел Ал на аеродрому Орли у близини Париза. Јуна 1975. године ухваћен је и успјешно испитан Карлосов човјек за везу, Мишел Мукарбал. Када су три полицајца покушала да ухапсе Карлоса у једној кући у Паризу, током забаве, Карлос је убио два полицајца, побjегао са лица мjеста и успио да се преко Брисела пребаци у Бејрут. У децембру 1975. године предводио је тим од шест људи који је упао на састанак лидера ОПЕК-а и заробио 60 талаца. Терористи су добили авион којим су, заједно са 42 таоца, одлетјели у Алжир, гдје је су таоци ослобођени. У септембру 1976. године. Карлос је за кратко био ухапшен у Југославији само да би убрзо био пребачен у Багдад. Боља заштита понуђена му је у Судану због чега се преселио у Картум. Француска и америчка обавештајна служба понудиле су повољну нагодбу суданским властима за изручење Карлоса. Предат је француским агентима који су га пребацили у Париз. У Паризу је оптужен за убиство два полицајца као и за убиство Мишела Мукарбала, проглашен је кривим и осуђен на доживотну казну затвора.