Patrijarh Pavle

Љетопис, 15. новембар 2019

Име: Ljetopis 15.11.2019 (2009 Patrijarh Pavle, 1912 Skadar); Опис: Љетопис, 15. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 15. новембра 2009. године умро је патријарх српски Павле.

Patrijarh PavleСахрањен је у манастиру Раковица уз присуство највиших државних функционера, црквених великодостојника и више хиљада грађана. Патријарх Павле (у свијету Гојко Стојчевић) рођен је 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца.

Рано је остао без родитеља. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Послије тога услиједило је школовање у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За вријеме Другог свјетског рата радио је једно вријеме као вјероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне. Спасавајући једно дијете да се не удави у Дрини, Гојко се разболио и добио туберкулозу. Борећи се молитвом против болести, ипак се излијечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру.

Послије периода искушеништва замонашен је 1948. године и добио име Павле. За Епископа рашко-призренског устоличен је 1957. године, у призренској Саборној цркви. Постдипломске студије на Богословском факултету је похађао у Атини .

Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко вријеме за Србе и Српску Цркву. Обавјештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вријеђања, па и физичке нападе.   О том времену сам Патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду јер они долазе и до руку свјетовне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје, на неком мјесту, пресуђено да више не буду српски”.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Са косовским егзодусом, Богословија Светог Кирила и Методија из Призрена је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као Рашко-призренски епископ свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је звање почасног доктора богословља. Објавио је монографију о манастиру Девичу. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примјерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. За вријеме од када је патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсјек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за умјетности и конзервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Патријарх Павле је добио бројна одликовања.

 

  • На данашњи дан, 15. новембра 1912. године у току похода црногорских трупа на Скадар, краљ Никола је упутио писмо генералу Митру Мартиновићу у којем је, због могућих дипломатских рјешења  која су у том тренутку била актуелна у вези  судбине Скадра, сугерисао да се за напад припреми, али да га не изводи до друге наредбе.

Kralj Nikola SkadarОбјашњавајући околности у којима се одлучио за одлагање напада, краљ Никола је истакао да би у тренуцима када се преговара о дефинитивном миру, који од часа до часа може бити закључен, било грехота изгубити три-четири хиљаде људи због Скадра, који ће нам, саопштио је краљ Никола, припасти једним потезом пера. Уколико се то не деси, написао је краљ, напад остаје као већ планирана могућност. Опсада Скадра је била битка у Првом балканском рату у којој је црногорска уз помоћ српске војске, накратко преузела османлијско утврђење Скадар у Сјеверној Албанији. Црногорска војска је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. Црногорски план је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање црногорске војске је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра.

Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након заузећа. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Црногорске снаге чак нијесу успјеле ни у потпуности да опколе град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања и намирнице за гарнизон. Турском гарнизону се прикључио и велики број високо мотивисаних албанских добровољаца. Пошто се број турске посаде попео на 18 хиљада људи, она је имала изгледа да се на дуже вријеме одупре Црногорцима.

Пошто је наишао на јак отпор, краљ Никола је у новембру одлучио да Скадар мањим снагама задржи у опсади, а главнина да преузме продор ка југу Албаније, у правцу Медове и Љеша. За организовање општег напада на Скадар чекао се долазак Јанка Вукотића из Ђаковице и повратак Митра Мартиновића из Љеша.

У Скадар, 12. новембра пристижу три табора нове турске војске и око 1.500 арбанашких добровољаца. Опсада Скадра 1913. године је најскупља битка, у историји Црне Горе. Најскупља и по уложеним средствима, и по дужини трајања, а највише по, изгубљеним људским животима.