Cerska Bitka

Љетопис, 16. август 2019. године

Име: Ljetopis 16.08.2019 (1914 Cerska bitka, 1804 Orden legije casti); Опис: Љетопис, 16. август Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 16. августа 1914. године почела је Церска битка између Србије и Аустроугарске током Првог свјетског рата.

Cerska BitkaПрва савезничка побједа у Првом свјетском рату донијела је Краљевини Србији симпатије читавог слободарског свијета, а њом је почело годину и по дана дуго одолијевање великој централноевропској империји. Церска битка била је прва савезничка побједа у Првом свјетском рату. Трајала је девет дана, а однијела је 3.000 наших те 8.000 аустроугарских живота. Број рањених са српске стране био је 15.000, а са непријатељске двоструко више. Српска војска је заробила 4.500 људи. Аустроугарска монархија је одредила за главнокомандујућег својих снага на српском ратишту Оскара Поћорека, човјека рођеног у породици германизованих Словенаца, који је све вријеме Беч притискао на објаву рата Краљевини Србији. Аустроугари су, након заузећа Шапца на самом почетку рата, добро утврдили тај град. Током последње фазе Церске битке, Српска војска успијева да стигне на западне ободе града, и током тог и наредног дана се ту воде жестоке борбе. Српска војска опкољава град и дотјерује тешку артиљерију са намјером да истјера душмане напоље. Сјутрадан је војска била у чуду: непријатељ је побјегао претходне вечери и град је био празан. Срби су се у свој Шабац ушетали а тиме је била окончана прва аустроугарска офанзива. Краљевина Србија стекла симпатије цијелог слободарског свијета који се након тога слио у Србију да помогне, нудећи политичку, војну, финансијску и хуманитарну помоћ јер је читав свијет схватио да је могуће поразити Централне силе. Церска битка је била један од психолошких фактора да се, рецимо, Италијани касније опредијеле за рат на страни савезника (кључно је наравно било савезничко обећање Далмације), пошто су утицајне културне групе у тој земљи баш Србију наводиле као славни примјер. Италијански пјесник Габријеле Д’Анунцио је тако написао „Оду народу српском“ 1915. године која почиње следећим ријечима: „Какав то крик непрестани њедра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим ријекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!“. Француски новинар Хенри Барби написао је већ 19. августа 1914. године следеће редове у тамошњој штампи: „Историја Аустроугарске је испреплетана импозантним поразима, а владавина Фрање Јосифа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га побиједиле само Велике силе, Француска 1850. године и Пруска 1866. године. Данас је Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанијела први одјекујући пораз.“

 

  • На данашњи дан, 16. августа 1804. године први пут је додијељено високо француско одликовање „Орден Легије части“.

Legija CastiРеволуција 1791. године укида сва одликовања старог режима и Наполеон Бонапарта  предлаже ново војно и цивилно одликовање. Овај предлог изгласан је као закон Републике. Орден је додијељиван искључиво за заслуге за државу и народ које трају више од 20 година. Степени ордена Легије части били су и до данас остали: најнижи степен – витез Легије части – медаља, виши степен – официр Легије части, од њега виши степен – командант Легије части, и још значајнији степен – високи официр Легије части – розета. Затим слиједе два највиша степена истог овог ордена: високи крст Легије части и највиши степен високи мајстор (вођа) Легије части. Орден се додијељује у просјеку сваких пет до шест година. Орден Легије части добиле су и многе школе у Француској, француски универзитети, Црвени крст Француске и француске жељезнице. Мало ко зна да је свега пет градова у свијету одликовано француском Легијом части и да се међу њима налази Београд. Године 1924. Године одликован је Београд, а орден је српском градоначелнику уручио лично маршал Франше д’Епере. Поред Београда, орденом француске Легије части одликовани су још и град Лијеж, Луксембург, Волгоград  и Алжир.

Стара француска пракса предвиђала је да потомци одликованих највишим одликовањем у три генерације без прекида имају и сами право да затраже одликовање. Ова пракса у ствари никада није укинута, тако да и данас потомци Француза одликованих у три генерације у начелу могу и сами да траже ово високо одликовање. Оваква пракса је вероватно хтјела да укаже на поштовање породица које су у континуитету својим дјелима задуживале француску државу, односно француску историју. Петар I Карађорђевић и краљ Александар добитници су највишег француског ордена. Носиоци војног ордена били су и кнез Павле, Живојин Мишић, Драгутин Гавриловић, као и Милунка Савић. Као што то у историји људских вредновања увијек бива, десило се и да понеко одбије високу част. У новијој историји глумица Брижит Бардо одбила је да прими орден Легије части. Са много више образложења и разлога, писац Жан-Пол Сартр одбио је орден Легије части и у свом бунтовничком маниру, као што је био одбио и Нобелову награду, остао доследан својој идеји протеста, неконформизма и испитивања смисла и бесмисла живота. Албер Ками такође је одбио високи француски орден.