- На данашњи дан, 16. маја 1867. године књаз Никола је захвалио србијанском кнезу Михаилу за помоћ у оружју које је добио за предстојеће борбе са Турцима. Из Србије је том приликом пристигло пет хиљада пушака.
Године 1866. србијански кнез Михаило Обреновић и црногорски књаз Никола закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља. Књаз Никола се обавезао да ће се у случају уједињења двије државе одрећи пријестола у корист кнеза Михаила Обреновића. Већ зрелија фаза србијанско-црногорског дипломатског приближавања, у чијем су средишту војвода Мирко и књаз Никола са црногорске стране, односно кнез Михаило у име Србије, врхунац ће достићи потписивањем тајног уговора, који је требало да буде претходница предвиђеном уједињењу двије државе. Највиши израз доброг стања србијанско-црногорских односа било је потписивање дуго припреманог Уговора о сарадњи Србије и Црне Горе, који се може сматрати једним од најзначајнијих докумената из историје српског народа у другој половини XIX вијека. Књаз Никола је у љето 1866. године послао у Београд свог најближег сарадника и личног секретара, архимандрита Нићифора Дучића, истакнутог српског патриоту и учесника у Херцеговацком устанку 1861-62. године. Циљ његове мисије био је да наговори кнеза Михаила да поново кумује, другој кћерки црногорског књаза. Михаило се радо одазвао позиву. Пошто је био спријечен да лично присуствује крштењу, послао је свог изасланика Милоја Лешјанина, начелника одјељења у српском министарству иностраних послова. Сматрајући да би Лешјанин у току боравка на Цетињу требао да, осим крштења, обави и једана деликатан политички задатак, кнез Михаило га је задужио да припреми нацрт уговора о сарадњи Србије и Црне Горе и понуди га књазу Николи на потписивање. Сврха овога документа била је да се Београд и Цетиње обавежу да ће се заједнички припремати, у политичком и војном погледу, за испуњење два крупна циља: истјеривање Турака са српског етничког простора и уједињење српског народа. Ова два циља била су деценијама у свијести Срба, па се политичка елита у Београду и Цетињу осјећала обавезном да испуни народне захтјеве. Зато приликом разговора Милоја Лешјанина са књазом Николом и његовим сарадницима није било спорења око општих начела и националних циљева, али је поново покренуто династичко питање, обухваћено овим документом. Отац књаза Николе и даље је инсистирао да кнез Михаило пристане да, ако не буде имао порода и наследника, усвоји његовог сина и омогући му да на тај начин дође на српски пријесто. Лешјанин је, према инструкцијама добијеним у Београду, одговорио војводи Мирку „да ће кнез Михаило препоручити српском народу да за његовог наследника изабере књаза Николу у случају да не буде имао директног наследника, али да се неће обавезати да народ примора да такву сугестију прихвати.“ Књаз Никола је пристао да се у уговор унесе и његов пристанак да се одрекне црногорског пријестола у корист кнеза Михаила под одређеним условима. Послије тога приступило се парафирању уговора. Парафирали су га Милоје Лешјанин и војвода Петар Вукотић а затим су га потписали књаз Никола на Цетињу и кнез Михаило у Београду септембра 1866. године. Текст уговора гласи:
У име свете и једносушне Тројице Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а с друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом, да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у вези стоје, и означе унапријед круг своје заједничке радње…
Члан 1.
Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји.
Члан 2.
Ако са божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе.
Члан 3.
Ако , Божијом помоћу, буде крунисано успјехом предузеће које се пред очима има и које је изложено у првом члану, то књаз Црне Горе обећава свечано да ће и Црну Гору придружити Србији и за владара цјелокупне србске државе признати кнеза Михаила.
Члан 4.
У таквом случају, цијенећи високо племенита и патриотска пожртвовања Његове свјетлости књаза Црне Горе, Његова свјетлост кнез Србије обећава најсвечаније у своје и име Србије, да ће Његова свјетлост књаз Црне Горе и његова породица, не само задржати своје књажевско достојанство, него да ће и његова особита брига бити, да се владајућем књазу Црне Горе створи у новој србској држави и морално и материјално сјајан положај.
Члан 5.
Нарочито се осигурава сада владајућем књазу Црне Горе ранг принца од владајуће породице и првенство пред свима, после владаоца и његовог законитог наследника, ако би таквог било. Поред тога осигурава се књазу Црне Горе годишња цивилна листа од 20.000 дуката. Тако исто, водиће се рачуна о материјалном и моралном положају свих блиских сродника Његове свјетлости књаза Црне Горе.
Члан 6.
Ако би се Црна Гора спојила са Србијом, то Његова свјетлост кнез Србије обећава да ће све оне старјешине и чиновнике, који би се у вријеме спајања као старјешине и чиновници у Црној Гори затекли, сматрати као и остале старјешине и чиновнике србске и што се плата и материјалног положаја тиче у свему једнако с њима поступати.
