- На данашњи дан, 16. марта 1521. године португалски морепловац Фернандо Магелан стигао је на Филипине, гдје је крајем априла погинуо у сукобу с домороцима. Послије три године пловидбе око свијета, у Шпанију се 1522. године од пет бродова његове експедиције вратила само «Викторија» с 18 чланова посаде. Тим путовањем први пут је опловљена Земља.
Копнени путеви до Далеког истока били су готово непроходни за Европљане, али ни поморски нису били безбједни. Управо због тога једра европских бродова кренула су ка западу, тражећи алтернативни пут до Индије. Двије најјаче европске поморске трговачке силе тог времена биле су Шпанија и Португалија. Након Колумбовог случајног открића Америке, Шпанија је почела да експлоатише новооткривену земљу. Како би привидно умањио ривалитет двије сусједне земље, тадашњи папа је цио познати свијет подијелио на двије трговинске зоне – Запад је припао Шпанији, Исток Португалији. Стављени у незавидну позицију, Португалци су успјели да савладају Арапе у опсади лучког града Малаке, у Малезији, централној тачки трговине зачинима. У португалским редовима као члан морнарице борио се и Фернандо Магелан. Након успјешног освајања града, Португалци су остали са позамашним ратним плијеном, а Магелан је, између осталог, као ратног заробљеника присвојио и једног домороца, којег је повео назад у Португалију као свог роба. Домородац из Малаке остао је забиљежен као Енрике од Малаке и пратио је Магелана на свим његовим походима, у служби преводиоца. Сам Магелан, по повратку из Малаке, наставио је да се бори под португалском заставом, међутим, није био задовољан начином на који су се надређени опходили према њему. Почео је све више да проучава наутичке карте и постао увјерен у то да се до југоисточне Азије може стићи ако се плови на запад. Португалија, утврдивши своју надмоћ над Арапима, није имала интерес да финансира такву експедицију, али је зато то био једини циљ Шпаније. Магелан је добио средства од шпанске круне и отпловио ка Атлантику како би пронашао пут до земље из које је потицао његов роб Енрике од Малаке.
Као што је познато, сам Магелан није успио да заврши своје путовање. Искрцавши се на филипинско острво Цебу у марту 1521. године, Магелан је направио договор са тамошњим владарем и обавезао се да ће поразити његовог непријатеља са сусједног острва Мактан. Магелан се никада није вратио са острва Мактан. Након Магеланове смрти, Хуан Себастијан де Алкано преузео је заповједништво над јединим преосталим бродом експедиције, и послије скоро годину и по дана путовања успио да се искрца у Севиљи, заједно са осталих 17 преживјелих морнара, тако завршивши пловидбу око Земље.
Међутим, многи историчари су примијетили да је роб из Малезије Енрике започео своје путовање у Малаки, а да је сасвим сигурно стигао до острва Цебу на Филипинима, свега 2.500 километара даље од тачке са које је започео своје путовање.
Енрикеу се након Магеланове смрти губи сваки траг, што је навело одређене историчаре да претпоставе да се он, након одласка Алкана за Европу, вратио у своју родну земљу. Уколико је то тачно, Енрике од Малаке, роб, био би први човјек који је за живота успио да оплови Земљину куглу.
На данашњи дан, 16. марта 1998. године Ватикан је изразио жаљење због тога што поједини припадници Римокатоличке цркве нијесу учинили довољно да током Другог свјетског рата помогну Јеврејима изложеним нацистичком прогону, али је одбацио захтјеве да осуди понашање тадашњег Папе Пија XII.
Неколико мјесеци након што су нацисти преузели власт силом, јер су сами запалили властити парламент да би имали повод за употребу силе и насиља над политичким противницима, Католичка црква је закључила са нацистима споразум и тако присилила своје бискупе на обавезујућу лојалност новом „божјем посланику, добром и вјерном католику“ Адолфу Хитлеру.
16. члан конкордата, односно пакта Ватикан – Хитлер, садржавао је следећу одредбу:
“Прије преузимања своје бискупије, бискупи ће положити заклетву пред предсједником Рајха или пред овлашћеним представником, следећим ријечима:
Пред Богом и Светим писмом обавезујем се да ћу као бискуп остати вјеран њемачком Рајху и држави. Обећавам да ћу поштовати владу која ће бити основана по одредбама Устава и да ћу у том смислу припремати и своје свештенике. Као што ми је дужност, радићу за добробит њемачке државе и њених интереса; у вршењу посланства које ми је повјерено, покушаћу спријечити све што би томе могло штетити.“ Католичка црква је,на тај начин, непосредно учествовала у консолидацији нацизма на власти, успркос сазнању да су нацисти брутално прогонили своје противнике, прије свега синдикалисте, социјалисте и комунисте, црква је Хитлера благословила. Своју преданост диктаторском режиму није повукла нити када је било очито да нацисти планирају насилне и геноцидне погроме над другим народима. Главни архитекта сарадње нациста и Ватикана је монсињор Еугенио Пацели, будући Папа Пије XII, који је помагао и послератни масовни бијег нацистичких и фашистичких злочинаца у Америку. У повезивању с нацистима, од велике помоћи био му је њемачки ватикански агент Франз Папен, који је убиједио католичку странку Центрум да омогући Хитлеру критичну већину с којом је преузео власт и увео диктатуру. Очито је да без знатне подршке Ватикана Хитлер не би дошао на власт!
