На данашњи дан, 17. августа 1868. године умро је которски морепловац капетан Иво Визин, први Југословен који је опловио Земљу.
На путовање око свијета је кренуо из Белгије 1852. године малим бродом „Сплендидо“, са 11 чланова посаде и несигурним географским картама, и послије многих искушења упловио у Трст 1859. године. Тршћанска општина га је прогласила почасним грађанином и додијелила му почасну заставу за велике заслуге у поморству. Када је, 1806. године у Прчњу, рођен Иво Визин, нико није могао претпоставити да ће он, једног дана, остварити подвиг који су ријетки људи тог времена успјели да остваре. Како је традиција налагала, Иво се, у својој родној Боки, школовао за поморског капетана и, након завршене школе, постао капетан једрењака Сплендидо. Његов брод је био дуг 30 метара и носивости 311 тона. За кормилом Сплендида, заједно са 11 чланова посаде, капетан Иво Визин је из луке у Антверпену, кренуо на, како се то посади брода чинило, један сасвим обичан трговачки пут. Преко Атлантика, уз обале Јужне Америке, Иво Визин је стигао до чилеанске луке Валпараисо, а одатле и до обала Калифорније и луке у Сан Франциску. Сплендидо прелази Тихи Океан и стиже на Далеки исток. У овим водама, капетан Иво Визин остаће пуних шест година, пловећи и тргујући Тихим Океаном и Кинеским морем. На пут кући посада Сплендида је кренула из Сингапура, а пут их је водио кроз опасне и непредвидљиве воде око Рта Добре Наде, па све до обала Европе и енглеске луке Плимут. Након девет година путовања и пређених 100.000 наутичких миља, Иво Визин је постао први поморац са јужнословенских простора, који је опловио свијет. О величини овог подухвата, који је у то доба важио за један од највећих достигнућа неког поморца, свједочи и грандиозни дочек славног капетана у италијанској луци Трст. Од аутријског цара овај славни поморац је по повратку 1859. године добио почасну заставу “Мерито навале”, као први поморац који је под аустријском заставом опловио свијет. Ова застава се данас чува у Богородичином храму у Прчњу у чијем окружењу се данас налази биста Ива Визина. Након своје велике пустоловине, Иво Визин се враћа у родни Прчањ, гдје је живио све до своје смрти, 1868. године.
- На данашњи дан, 17. августа 2001. године умро је Живко Николић, филмски и ТВ редитељ и сценариста.
Режирао је више дугометражних играних и документарних филмова. Најзначајнији су „Бештије“, „Јована Лукина“, „Смрт господина Голуже“, „Чудо невиђено“, „Љепота порока“, „У име народа“ и „Искушавање ђавола“ и краткометражни „Ждријело“, „Баук“, „Марко Петров“, „Прозор“ и „Биљег“. Режирао је и серије „Ђекна још није умрла а кад ће не зна се“ и „Орђинале“. Био је добитник бројних награда, а најзначајније су Тринаестојулска, Златна медаља 1976. и 1981. године, Сребрна медаља 1972. и 1974. године, Сребрни змај 1975. године, Сребрна награда 1984. године и Повеље за животно дјело. Сахрањен је у родним Озринићима код Никшића. Живко Николић је за собом оставио велики траг који је значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију. Филмски и телевизијски редитељ Живко Николић, био је јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију. Сам је говорио да ван Црне Горе и оног што из ње у себи носи, не би могао стваралачки да се орјентише. Рођен је у Озринићима код Никшића. Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом а Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом. Живко Николић је био истински достојанствен и веома храбар човјек. Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је Живко вјешто рушио у својим филмовима. Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Лубарда, као и Рембрант. Лубарда по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је ријеч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осјећајем драматике унутар слике.То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома блиским. Живко Николић је још за живота постао класик. Његово дјело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића. Говорио је: „Човјек увијек носи печат завичаја, носи своје завичајно бреме, оптерећење. Стално има потребу да га се ослободи, а истовремено, без тог завичаја не би ништа значио. Јер, човјек који не воли свој завичај, не воли ни људе, не воли себе. Завичај је дјетињство. Отуда потреба да га сликамо, да га покажемо другим људима. Никада нећемо да се помиримо са чињеницом да завичај за друге људе нема оно значење и ону љубав као за нас“. Жалио се што су га неки оптуживали па је говорио: “Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао“. Живка Николића, редитеља бројних документарних и играних филмова, шири круг гледалаца памтиће по мноштву изузетних филмских и телевизијских остварења, док ће га критика запамтити као најсамосвојнијег и најоригиналнијег аутора. Потреба за љепотом истине тјерала га је на стварање, а имао је обичај да каже: “Откривати истину, то је у неку руку, додирнути љепоту“. Критичари сматрају да је филмски опус Живка Николића никао из митски издвојених предјела, из руралне црногорске традиције у којој је и вријеме на извјестан начин „окамењено“ и обустављено – а ритуал је позорница на којој се безброј пута понавља драма појединачног људског живота. Фасцинација аутора обредима и митским насљеђем властите постојбине, је без сумње, дубока и трајна. За филмске јунаке је тражио обичне – мале људе. Говорио је: „Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи… Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба „малих“.
