- На данашњи дан, 17. фебруара 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво изузетне версификације ударило печат српској поезији у првој половини 20. вијека.
Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао. Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно с писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, такође истакнутим српским интелектуалцима, у Мостару је покренуо књижевни лист “Зора”.
Већ првом пјесничком збирком “Пјесме” 1901. представио се као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.
У Другом свјетском рату је међу првима јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и на геноцид над Србима. Послијератна званична књижевна критика проказала га је као четнички опредијељеног. Осим пјесама, од којих су неке непролазне вриједности, писао је прозу, путописе, есеје, студије. Умро је 1943. у САД и његове кости су почивале у држави Индијана до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.
ХИМНА ПОБЕДНИКА
Победа ће прећи све путеве наше,
и огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
а новорођеним кап отровног млека.
Ова иста поља што крв једних жали,
уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
видеће се сутра како светле небом.
Јер доцније крупни огњеви да плану,
треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
прикажу гроб претка и пут нараштају.
Јер је отаџбина само оно куда
наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
где су мач зарђан деца ископала.
Само буктињама збори се кроз тмине;
у зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.
- На данашњи дан, 17. фебруара 1877. године рођен је француски политичар Андре Мажино, министар рата, по којем је названа утврђена линија на истоку Француске, грађена од 1927. године до 1936. године.
Велики систем утврђења није спријечио у Другом свјетском рату армију нацистичке Њемачке да 1940. године изведе инвазију на Француску из правца Белгије, заобишавши “Мажино линију”. Мажино линија је била линија бетонских утврђења, тенковских, митраљеских препрека и осталих видова одбране, систем утврђења дугачак око 500 километара који је Француска конструисала дуж својих граница са Њемачком и Италијом пред Други свјетски рат. Добила је име по француском министру рата, Андреу Мажину, и сматрана је ремек дјелом грађевинарства и фортификације. Постоје документарни филмови о бункерима и грађевинама сличној Мажино линији које прате дебате о томе да ли је ова линија одиграла своју провобитно замишљену улогу у рату. Наиме, говорило се о томе да је она имала ману што јој је бок откривен, односно лијево крило тј. белгијска граница, што су Њемци искористили да заобиђу ову линију, управо преко Белгије. После евидентне неефикасности Мажино линије спекулисало се да су овакве грађевине изгубиле смисао у новијим стратегијама ратовања. Мажино линија је настала на бази искуства и успјеха француске статичне одбране из Првог свјетског рата, па су се опет ослонили на дефанзивну стратегију одбране. Линија је грађена у фазама од 1930. године, а главни радови су завршени до 1935. године. Било је изградње и током 1939. године и 1940. године а коштала је јако много, најмање три милијаде франака само за првобитне радове, а неки извори тврде да је овај пројекат коштао Французе око 100 милијарди франака. Одбрана се састојала од повезаних комплекса бункера за хиљаде људи, било је преко 100 главних утврђења на сваких 15 километара и преко 100 километара тунела. Имала је око 20 опсерваторија, око 80 склоништа и око 5 000 бункера. Утврђења се нијесу простирала дуж границе са Белгијом док су двије земље поштовале потписани савез 1920. године. Када је Белгија поништила споразум 1936. године и прогласила неутралност, Мажино линија је брзо проширена дуж француско-белгијеске границе, али није била подједнако квалитетна као остатак линије. Војска Хитлерове Њемачке је јуна 1940. године пробила Француску, преко Холандије и Белгије. Немачке снаге су, једноставно, обишле Мажино линију, одсјекле је од остатка Француске која је потом капитулирала. Њемачке трупе су пробиле Мажино линију код Седана.
Израз „Мажино линија” се користи као метафора за нешто у што се неко са поузадањем ослања иако је неефикасно и често се користи у контексту заблуде француских генерала. Као што је у почетку замишљено, Мажино линија је била дио ширег плана одбране, у којем би се нападачима супротставила француска армија, али је план у општем пропао, што је довело до неефикасности линије. На неки начин, ова линија је учинила управо оно за шта је била сачињена – запечатила је дио Француске и приморала агресора да је обиђе. Сем тога остаје упамћена као дио француске историје, значајна фортификација и истакнуто дјело грађевинарства.
- На данашњи дан, 17. фебруара 1909. године у тврђави Форт сил у Оклахоми умро је индијански поглавица Голатлај, познатији као Џеронимо, последњи поглавица Апача.
Џеронимо је дизао више устанака у покушају да се одупре затирању Индијанаца, које су вршиле САД и Мексико. Поглавица је рођен у Бедонкохеу, у данашњем Њу Мексику. Уз све ратничке вјештине, био је и цијењени врач. Вјеровало се да га штити Усен, врховни бог његовог племена. Право име Џеронима – Гојатлај значи “Онај који зијева”. Он, његова три брата и четири сестре васпитавани су у складу са традицијом племена. Када је напунио седамнаест година, оженио се дјевојком Алопе, са којом је имао троје дјеце. То је била његова прва жена, а имао их је више од седам. За вријеме Џеронимовог кратког одсуства, Мексиканци су запосјели логор и убили му жену и дјецу. Од тог тренутка Џеронимо креће у осветничке походе. Због борбеног фанатизма који су Џеронимови саплеменици исказивали током борби, Мексиканци и Американци често нијесу бирали начине да их зауставе. Углавном су користили ватрено оружје против Апача, који су носили само лук и стријелу и ножеве. Ти покољи, међутим, нијесу зауставили Џеронима. Жеља за осветом била је све јача, па је са својим саплеменицима нападао Мексиканце и Американце гдје год је стигао и вршио одмазду без икакве милости. Џеронимо је изабран за војног предводника, јер је, према вјеровању својих сабораца, био отпоран на смрт. Неколико пута био је погођен, али је сваки пут настављао да се бори. Упркос добро наоружаним америчким формацијама, Џеронимо је настављо своје походе у Аризони, Њу Мексику и Тексасу, које су заузели амерички дошљаци. Узалудне битке трајале су до 1886. године, тек тада је несаломиви Џеронимо одустао од намјере да протјера досељенике и потписао примирје са америчком војском. Америчка влада показала је “великодушност побједника” и протјерала Џеронима и његове преживјеле саборце у војна утврђења на Флориди, потом у Алабами и на крају у Оклахоми. Џеронимо, фанатични осветник и заклети непријатељ Влада САД и Мексика, умро је од упале плућа у дубокој старости. Сахрањен је на мјесту Форт Сил, на некадашњој територији Апача у Оклахоми. Тако је, на циничан начин, испуњена његова жеља да послије потписивања примирја “мирно живи у свом завичају”.
Док је “уживао у слободи” у резервату, Џеронимо је покушао да остави бар причу о борби свог народа за слободу против дошљака који су узурпирали њихову земљу. Издиктирао је биографију управнику школе у Лотону. Џеронимова прича морала је да прође низ “филтера” да би на крају у њој више било говора о борби против Мексиканаца, уз ријетка помињања америчких завојевача. Упркос овој уљепшаној верзији, која је била идеална за каснију “продавницу снова” – Холивуд, Џеронимо је у стварности стално питао: Зашто његов народ нестаје са лица земље? “Мислим да нисмо ту без неке сврхе, иначе нас Усен не би ни створио. Усен је створио сва људска племена и сигурно је за свако од њих имао добар разлог”, говорио је Џеронимо. Он је објавио списак апачких обичаја, вјеровања и неписаних закона и поручивао да свако има право на национално достојанство и да равноправности нема без уважавања различитости. Официрима и генералима који су га побиједили Џеронимо је у лице говорио да, ако се већ мора покорити њиховој сили, не мора и да их поштује.
