Podgorica

Љетопис, 18. август 2019. године

Име: Ljetopis 18.08.2019 (1326 Podgorica, 2000 Indijanci u Brazilu); Опис: Љетопис, 18. август Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 18. августа 1326. године у которским архивима први пут се помиње Подгорица.

PodgoricaУ једном документу записано је како се извјесни Јован из Подгорице, зет Вемчов, задужио у Котору код Ивана Главатија на 300 перпера, за предстојеће путовање. Подгорица се налази на раскрсници неколико значајних путних праваца, који се сливају долинама ријеке Зете, Мораче и Цијевне, у котлини Скадарског језера и у близини Јадранског мора, у плодној равници са повољним климатским условима. Овај простор је још од давнина био веома погодан за формирање људских насеља, зато су овдје насеља постојала још у праисторијско доба. Најстарији остаци материјалне културе на овом подручју припадају млађем каменом добу. Даљи развој омогућио је појаву организованог људског насеља које ће преживјети многе догађаје. У раном средњем вијеку највеће насеље била је Дукља. Град се налазио на око три километра сјеверозападно од данашње Подгорице. Урбанистички, Дукља је била прилагођена конфигурацији терена. То је за оно доба био велики град, са 8-10 хиљада становника, у коме су била ријешена сва основна комунална питања. Релативно велику густину насељености, у простору који је имао једва нешто више од десетак километара у пречнику, условили су географски положај, повољни климатски и економски услови и одбрамбене позиције, што је за та времена било од великог значај. Од доласка првих словенских и аварских племена и почетка распада Римске империје, на овом простору се збивају многи крупни догађаји. Престају функције неких дотадашњих утврђења, настају нови градови. Дукља је порушена. Словенске скупине које се досељавају, у сталним борбама са Византијом, теже стварању нове државе. У свим тим превирањима настаје ново насеље – Рибница, које је ово име добило, вјероватно, по ријеци Рибници уз коју је настало. Први помен Рибнице везује се за Немањиће. Географски положај условио је и саобраћајни значај Рибнице, као раскрснице главних путних праваца, преко које је одржавана веза ових крајева са западом. Када су се коначно настанили у овим крајевима, Словени су, стварајући нову државу, почели развијати своју културу и умјетност. Први пут се име Подгорица помиње 1326. године у једном судском документу Которског архива. Подгорица, односно раније Рибница, била је економски јака. Трговачке везе између Дубровника и Србије Немањића, које су биле веома развијене, одржаване су путем који је, преко Требиња и Никшића, водио за Подгорицу. Како се налазила на најпрометнијој раскрсници путева, Подгорица је била средиште веома живог струјања роба, трговаца, курира и других путника, што је подстицало њен развој, економску моћ, војничку снагу и стратегијски значај. Турском окупацијом Подгорице прекинут је економски, културни и умјетнички успон града. Турци су дотадашње насеље са веома развијеним трговачким везама претворили у главни одбрамбени и нападачки бастион према непокорним племенима. Из тако утврђеног града, са кулама, капијама и одбрамбеним бедемима, Турци су одолијевали свим нападима. На основу одлуке Берлинског конгреса 1878. године, Подгорица је припојена Црној Гори. То је означило крај четворовјековне османлијске окупације и почетак новог раздобља у развоју и Подгорице и Црне Горе. Град се релативно брзо развијао и израстао у јако тржиште. Јављају се први облици концентрације капитала, а 1904. године оснива се прва значајнија финансијска установа – Зетска штедионица, која ће убрзо прерасти у Подгоричку банку. Изграђују се путеви према свим околним градовима, а 1902. године Подгорица добија и прво значајније привредно предузеће – Фабрику дувана. У периоду између два рата Подгорица броји око 13 000 становника. У II свјетском рату од стране фашиста и савезника бомбардована је преко 70 пута и до темеља је разорена и дала је велики број жртава. Послије II свјетског рата постаје привредни, друштвено-економски и културни центар Црне Горе. Име Подгорица враћено је 1992.године које јој је било одузето послије II свјетског рата.

 

  • На данашњи дан, 18. августа 2000. године индијанско племе за које се вјеровало да је нестало прије 80 година, лоцирано је у џунглама амазонске државе Акре у Бразилу.

Indijanci U BraziluСтотине племена у Амазонији „преживјела“ су шпанску и португалску колонијалну власт а да је никада нису ни осјетили, па чак и данас немају појма да се она икада десила. Јануара 2007. године у Бразилу је живјело 67 племена са којима цивилизација никада није извршила никакав контакт; само двије године раније вјеровало се да је таквих група 40. То су такозвана неконтактирана племена, која нијесу свјесна да ван њихове џунгле постоје људи, а камало да су ти људи достигли овај ниво технолошке софистицираности који смо достигли ми. Истина, нека племена су била или јесу у контакту са већ контактираним племенима, али углавном остају несвјесна свијета ван њиховог. Не живе таква племена само у Бразилу; има их много и у Индонезији и Папуи Новој Гвинеји, и другим земљама Јужне Америке, али је Бразил сада на првом мјесту. Већина их броји око стотињак људи, мада има и оних са свега тридесетак, а поједина имају и по пет стотина припадника. Често се дешава да буду масакрирана у сукобу са другим неконтактираним племенима, или са бандама нелегалних дрвосјеча, трагача за златом, криминалаца, па чак и са легалним дрвосјечама који маре само за профит. Због тога њихов број варира, не само што се тиче броја појединаца већ и броја таквих племена: не мали број пута непријатељ покоље све саплеменике. Говоре махом изолованим језицима, и по правилу се баве ловом и скупљањем плодова, дакле, живе онако како су сви људи живјели до отприлике прије 10.000 година. Држава води рачуна, колико толико, па сваки пут кад се открије неко племе она одреди ту територију за резерват у који је строго забрањено улазити. То не прође увијек јер се локално становништво буни због тога, а криминалци и нелегалне дрвосјече то ионако не поштују. Све то упркос чињеници да бразилски устав гарантује свим домородачким племенима власништво над територијом коју су традиционално настањивали. Када неко из нашег свијета прелети авионом изнад њиховог станишта доживљавају културни шок, и ко зна шта мисле да је у питању; зато на призор „челичне птице“ одговарају стријелама. Можда је најтрагичнији примјер „Човјека у рупи“ или „Најусамљенијег човјека на свијету“ или „Последњег од свог племена“, како јавност зове лице за које се верује да је последњи преживјели припадник свог сада изгубљеног племена. Не зна се ни којим језиком говори нити како му се племе звало. Зна се, међутим, да је надимак добио по дубоким рупама које су пронађене на свакој локацији у којој је живио, и које је вјероватно користио за хватање животиња или да би се у њима скривао; рупе су обично биле дубоке скоро два метра. 2013. године објављено је да сада постоји 104 локације на којима живе таква племена, али је у међувремену успостављен контакт са њих 17. Поред тога, 26 локација је потврђено, док је 78 под истрагом. Постоји велики морални проблем у контактирању таквих племена. Не само што то доводи до шока и уништења њиховог начина живота, хтјели то ми или не, већ може да доведе и до смрти од заразних болести на које они нијесу имуни; примјера ради, двије трећине припадника једног племена у Колумбији је након контакта умрло баш тим путем. Притом, не мора да буде у питању нека озбиљна болест, они умиру и од најобичније прехладе.