- На данашњи дан, 18. децембра 1940. године тајним планом, под шифром „Операција Барбароса“, вођа нацистичке Њемачке Адолф Хитлер у Другом свјетском рату је наредио генералштабу њемачке армије да припреми инвазију на Русију.
Стаљин није вјеровао до последњег тренутка да ће га Адолф Хитлер напасти. СССР и нацистичка Њемачка потписали су споразум о ненападању али многобројним повјерљивим депешама совјетских обавештајаца у којима су били наведени датум и сатница напада нацистичке Њемачке, те снага и бројност њемачких војника спремних за акцију „Барбароса“ Стаљин није вјеровао. Совјетски лидер је претходно у многобројим параноичним чисткама слао на десетине хиљада официра у логоре по Сибиру, а ни техничка снага Црвене армије није била на нивоу нити спремна за рат са моћном њемачком солдатеском, која је била страх и трепет у свијету. Ништа мање није био изненађен ни совјетски амбасадор у Берлину када је, у три часа ујутро, у недјељу, 22. јуна 1941. године, телефоном позван код министра спољних послова нацистичке Њемачке Јоахима фон Рибентропа да прими објаву рата. Из Кремља су почеле да стижу вијести о великом гомилању њемачких трупа уз њемачко-совјетску границу, за шта су совјетски званичници тражили објашњења.
Претходног дана, забиљежено је најмање 39 повреда совјетског ваздушног простора у који су улијетали њемачки авиони. Многи Руси су вјеровали да је питање тренутка кад ће Хитлер напасти њихову земљу, али Стаљин је био сигуран да ће вођа нациста одржати ријеч, па је то јутро 22. јуна њемачка војна сила ударила у уснулу и затечену совјетску армију. Хитлер је у својој књизи „Мајн кампф“ јасно описао свој став о нужности освајања територија Совјетског Савеза ради стварања новог њемачког животног простора. Недуго након слома Француске 1940. године и јасних назнака да потенцијална инвазија на Велику Британију неће бити успјешна, Хитлер доноси одлуку о нападу на Совјетски Савез.
Краткорочни стратешки циљ овог рата било је освајање свих подручја која се налазе западно од линије Астрахан-Архангелск пошто су она богата плодном земљом и угљем (Украјина), нафтом (Кавказ), као и другим сировинама. Њемачка је у зору 22. јуна 1941. године напала СССР са 4.306.800 војника, 4.171 тенком и 4.846 авиона.. Због инвазија на Југославију и Грчку у априлу 1941. године – датум напада на СССР морао је бити помјерен са 15. маја на 22. јун. То је утицало на фактор времена. Већ код Смоленска и Москве у октобру 1941. године почела је типична руска јесења киша која је уништила блатњаве саобраћајнице и значајно успорила њемачко напредовање. По лијепом времену нацисти су напредовали од 20 до 40 километара у дану, а по киши максимално десет километара. Тако се Хитлеру поновио „Наполеонов синдром“ када је улетио у жестоку руску зиму из које његове снаге више никада нијесу изашле. Хитлер је чекао пад Лењинграда и није желио да одмах заузме Москву. Он се бојао бочног противнапада Црвене армије из смјера Украјине и Балтика, који би га уништио као што је уништио и Наполеона Бонапарту. Када је напокон наређен напад почетком јесени – дошла је руска киша која је успорила оклопне јединице и омогућила Совјетима да довуку појачања из Сибира, која ће и одбранити Москву.
Њемци су чак слављенички јавили свом вођи 3. децембра да кроз дурбине виде торњеве Кремља. Међутим, почео је снијег, а њемачка команда била је превише самоувјерена, није предвиђено зимско ратовање, па је много јединица било без адекватне опреме. Руске снаге, навикнуте и опремљене за зиму, биле су врло ефикасне, док је њемачка војска имала опрему која је на -20 степени Целзијусових престајала да ради. Њемачки тенкови и авиони нијесу били конструсани за такве услове и стајали су смрзнути. Пораз код Москве и слом опсаде Стаљинграда означили су крај непобједивости њемачке нацистичке силе. Остаће заблиљежено да је Стаљин, након што је увидио недостатак официрског искуства у Црвеној армији, наредио да из логора Гулага буду пуштене хиљаде високих и нижих официра, мада их је претходно оптужио за издају у својим чисткама – он без њих тај рат није могао да добије. Осим тога, у најтежим моментима, након удара њемачке силе, Стаљин је допустио точење вотке на фронту, а допустио је и да са војницима буду свештеници, мада их је претходно прогањао.
- На данашњи дан, 18. децембра 1916. године завршена је десетомјесечна битка код Вердена у Првом свјетском рату.
Француски и њемачки војници провели су десет дугих мјесеци ратујући у Вердену, заглављени у рововима у битки која се претворила у брутално крвопролиће и урезала се у колективно сјећање оба народа. Пакао је почео у фебруару 1916. године. Њемачке снаге су из 1.200 топова немилосрдно пуцале по француским положајима и само до тог поподнева на њих испалили милион граната. Крвопролиће је трајало 300 дана и однијело минимум 300.000 живота на обије стране, с још најмање 470.000 повријеђених бораца. Након што су Њемци освојили стратешки важну утврду у Доуаумонту полако су кренули према Вердену.
Французи су, међутим, некако успјели да издрже први налет и од тада су двије стране биле у пат позицији. Након десет мјесеци ратовања и 300 хиљада мртвих, линија бојишта била је готово иста као и на почетку. Верден није промијенио ништа. Али је био парадигма Првог свјетског рата – рововског рата и рата исцрпљивања .
У Вердену су се у потпуности показале све страхоте индустријализованог рата – са топовским салвама, нападима бојним отровима и бацачима пламена на маленом простору. Битка за Верден је постала симбол бесмислености и дивљаштва Првог свјетског рата. Војници са обије стране пролазили су кроз једнаку агонију и преживљавали исте страхове.
