- На данашњи дан, 18. јануара 1919. године, француски премијер Жорж Клемансо отворио је Версајску мировну конференцију након окончања Првог свјетског рата. Право одлучивања, од 27 држава побједница, на скупу су имале само Велика Британија, Француска, Италија и САД. Мировним уговором потписаним 28. јуна, Њемачка је преузела одговорност за рат, обавезала се на исплату ратне штете и забрањено јој је наоружавање. Створене су нове државе Пољска, Мађарска, Чехословачка, Естонија, Летонија, Литванија и Краљевина СХС.
Версајски споразум (или Версајски мировни систем) је назив за мировни уговор закључен 28. јуна 1919. године у Версају између Антанте и Њемачке. Након Првог свјетског рата, одржана је Париска конференција мира а мировни уговори закључени су са сваком побијеђеном државом посебно. Ово је био један од тих уговора. Како су главне сједнице конференције одржаване у палатама Версаја, усталио се назив Версајски споразум. Главну ријеч на тој конференцији имали су државници великих сила Антанте.
Њемачка је у складу са овим уговором морала признати да је искључиви кривац за Први свјетски рат, пристати да се Алзас и Лорен врате Француској, да се у сјеверном Шлезвигу спроведе плебисцит, да се неки погранични градови врате Белгији, да се у подручју Сара успостави 15-годишња управа Лиге народа и након тога спроведе плебисцит о њеној коначној припадности Њемачкој или Француској. Њемачка је морала признати припајање пољских подручја новоствореној држави Пољској и признати јој преко коридора излаз на Балтичко море према луци Гдањск. Њемачке колоније и њемачка имовина у тим колонијама припали су највећим дијелом Великој Британији, а затим Француској, Јапану, Белгији, Португалији, Јужноафричкој Унији и Аустралији. Њемачка је од почетка 1929. године морала да плати ратне одштете у износу од 5 милијарди долара, а остало, што је требало накнадно утврдити, да исплати у наредних 30 година. Осим тога, због штета које је нанијела подморничким ратом, Њемачка је морала испоручити побједничким државама готову сву своју трговачку морнарицу и за те државе сваке године производити утврђени број нових бродова. Није смјела увозити ни извозити оружје, није смјела имати подморнице, а ради војске могла је држати само 100.000 војника у копненим и 15.000 војника у морнаричким постројењима, док није смјела имати ратно ваздухопловство ни генералштаб. Њемачка је морала да призна новонастале државе у Европи и да се обавеже да неће припојити Аустрију.
Југословенски захтјеви на конференцији су аргументовани бројним меморандумима и документима о етничким приликама југословенских земаља, о географским, економским, историјским и другим околностима на основу којих су предлагана одређена рjешења. Југословенска делегација је у већини случајева могла да рачуна на подршку Француске, као и на добру вољу представника САД. Велика Британија је била мало заинтересована за балканска питања и углавном неутрална у споровима око граница.
Иако је у току цијеле конференције делегација СХС само три пута позвана да директно изнесе своје ставове и захтјеве пред Врховни савет Конференције, већина циљева југословенске делегације је постигнута. Поједине државне границе су, међутим, договорене тек након завршетка Конференције у Паризу.
Југословенска делегација је посебно инсистирала да се помјере границе на истоку, према Бугарској, с којом је Србија у више наврата ратовала и која је хтјела са Аустроугарском да подијели Србију. Бугарска је „заслужила својим издајничким држањем и свирепостима које је починила да буде смртно кажњена“, рекао је Пашић предсједнику Вилсону. „Али ми смо, руководећи се обзирима не осветничким, тражили само исправку границе.“ Нова граница је донијела проширење Краљевини СХС у области Струмице, Босилеграда и Цариброда (Димитровграда).
Много теже је било ријешено питање границе с Румунијом која је на основу Букурештанског тајног уговора са савезницима тражила цио Банат за себе (све до Тисе и Дунава, тј. до Панчева).
Делегација Краљевине СХС је предложила да у Банату буде организован плебисцит, што је Румунија одбила. Комисија за разграничење Конференције предложила је да се Банат подијели, с тим што је Краљевина СХС добила градове Кикинду, Бечкерек (Зрењанин), Вршац и Белу Цркву, а Румунија Темишвар и већи дио Баната.
У Односу на побијеђену Мађарску захтијеви делегације Краљевине СХС нијесу у потпуности испуњени: није добила области око Мохача, нити коридор са Чехословачком. Ипак, Краљевина СХС је добила Међумурје, као и области преко Муре и Драве и дио Барање.
Званична граница према Албанији није више година била утврђена због италијанске окупације Албаније. Након повлачења Италијана 1920. године призната је предратна граница између Албаније и Србије, која је утврђена након Балканских ратова на Лондонској конференцији 1913. године.
Веома велике расправе су вођене око разграничења са Аустријом. Југословенска страна је тражила цијелу Целовачку котлину. У једном моменту влада у Београду је покушала да наметне војно решење, али је под притиском великих сила била присиљена да повуче војску из Корушке. Након одржаног плебисцита, спорне територије око Целовца припале су Аустрији. Краљевина СХС је ипак добила Марибор и „јесенички троугао“.
Највећи и најдуготрајнији спор око границе вођен је са Италијом. Италијанска делегација је на бази „Лондонског уговора“ тврдоглаво тражила већи дио Далмације, као и Ријеку. Међутим, председник САД Вилсон, под утицајем Михајла Пупина и других, оштро се успротивио да Италија добије територије на којима нијесу живјели Италијани. Коначни договор Краљевине СХС и Италије постигнут је тек 1920. године, при чему је Италија добила Истру, град Задар са околином и нека јадранска острва. Град Ријека проглашен је слободном државом, али је нешто касније прикључен Италији.
Међународна ситуација Краљевине СХС након Конференције у Паризу битно се промијенила у односу на међународни положај предратне Србије. Краљевина СХС је за највећег противника у сусједству добила агресивну Италију која је тежила да цијели простор око Јадрана потпадне директно или индиректно под њену контролу. Осим Италије, Краљевина СХС је након Великог рата морала да рачуна и са скоро сталним непријатељством тзв. ревизионистичких држава – Мађарске и Бугарске – које су послијератне уговоре око граница доживјеле као историјску неправду. То непријатељство ће трајати практично током цијелог периода до Другог свјетског рата, када су исте те државе учествовале у нацистичком нападу на Краљевину Југославију и у подјели њене територије.
- На данашњи дан, 18. јануара 2001. године САД су укинуле санкције СР Југославији, уведене 1992. године па појачане почетком 1999. године.
Савезна република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, проглашена је 27. априла 1992. године. Након мјесец дана, Савјет безбједности Организације Уједињених нација (Резолуцијом бр. 757) завео је СРЈ санкције које, по својој оштрини и свеобухватности, никад прије нису биле примијењене у међународним односима. Санкције су биле уведене, наводно, због грађанског рата у Босни и Херцеговини. СР Југославија није била проглашена учесницом у сукобу већ је кажњена због „недовољног политичког утицаја на босанске Србе“. Услови за њихово укидање, односно пооштравање, такође, били су везани за развој ратних прилика у овој бившој југословенској републици.
Резолуција је налагала свим државама у свијету да, уз пријетњу затворским казнама, својим грађанима онемогуће и забране:
увоз на своју територију свих роба које потичу из СРЈ;
све активности којима је циљ подстицање извоза производа из СРЈ;
свако пословање својих држављана које се односи на робу и производе из СРЈ;
било какав трансфер финансијских средстава у или из СР Југославије;
прелет и слијетање свим ваздухопловима са територије СРЈ (исто је важило за бродове који су пловили под њеном заставом);
научну и техничку сарадњу и културну размјену;
учешцће на спортским манифестацијама на својој територији лицима и екипама из СРЈ…
Обухватније од овога није могло, будући да се казна односила на све аспекте државног и економског живота Југославије. Санкције су донијеле обиље патње обичним људима. Али, то је био њихов једини ефект. Оне нијесу утицале ни на једно рјешење проблема због којих су биле уведене.
Логично је закључити да санкције (под којим год видом да се заводе) не служе за рјешавање међународних проблема, већ за њихово стварање. Оне доказују несумњиву америчку моћ и жељу да другима, увијек и без изузетка, намећу своје циљеве. Ако се тиме ствара хаос, тим боље јер неко и њиме мора да управља. Уз право на кажњавање иде и право на изузеће које може бити (и најчешће јесте) извор обилних финансијских прилива центрима одлучивања.
