- На данашњи дан, 19. јула 1937. године у Београду дошло је до сукоба полиције и демонстраната који су протестовали због подношења скупштини на ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије.
Конкордат је потписан у јулу 1935. године, али због отпора јавног мњења није ступио на снагу. СПЦ је 1937. године званично организовала литију за оздрављење патријарха Варнаве, а у ствари је то био протест против уговора Југославије и Ватикана Желећи да умири Хрвате, чији су политичари још од стварања заједничке државе показивали сепаратистичке тежње, краљ Александар отпочео је преговоре с Ватиканом о потписивању Конкордата, уговора којим би био уређен положај Католичке цркве у Југославији. Послије његове смрти, преговоре је наставио кнез Павле, па је Конкордат потписан у Риму 1935. године. Требало је још да га ратификује и Скупштина Краљевине Југославије, али је СПЦ повела оштру и гласну кампању против тога. Најгласнији је био Патријарх Варнава, који је у новогодишњој посланици за 1937. године позвао народ „да се пријенемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска божја против војске сатанске“. Власти су забранили штампање ове посланице Патријарха Варнаве. Одмах послије тога, он се тешко разболио, због чега се пронио глас да је отрован, а пошто му се здравствено стање погоршавало из дана у дан, вријење у јавности било је све јаче. Милан Стојадиновић, предсједник владе, био је убијеђен у надмоћ своје скупштинске већине, па је тврдио да ће Конкордат бити ратификован без проблема. За то вријеме, узбуђење је расло на улицама Београда јер је Црква заказала молепствије за оздрављење патријарха, а потом и литију главним београдским улицама од Саборне цркве до Храма Светог Саве. Страхујући од нереда, полицијска управа града Београда забранила је литију, уз образложење да „није у складу са црквеним прописима “. На позив свештеника, међутим, народ је изашао на улице, а та ће шетња вјерника бити упамћена као „крвава литија“. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална. У општој тучи наоружане жандармерије са једне стране и свештенства и грађана са друге стране највише је страдало чело поворке, посебно епископ шабачки др Симеон Станковић, којега су жандарми кундацима оборили на калдрму, са које је, у несвјести, пренијет у Патријаршију, а потом у болницу. Протести су настављени и наредна два дана, а из Београда су се проширили у Крагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац. Стојадиновић није хтио да одустане, па је Конкордат најзад изгласан. Следеће ноћи умро је и патријарх Варнава. Бојећи се даљег заоштравања односа са СПЦ, Стојадиновић је одустао од спровођења Конкордата, а званично гласило Ватикана пренијело је папино саопштење да „неће бити мален број душа које ће зажалити“ што није прихваћен овај споразум. До данас нијесу оповргнуте тврдње да је патријарх Варнава отрован.
- На данашњи дан, 19. јула 1989. године Народна скупштина Пољске изабрала је генерала Војћеха Јарузелског за предсједника Пољске.
Генерал Јарузелски једна је од најконтроверзнијих личности послијератне историје Пољске, што су илустровале и редовне демонстрације његових присталица и противника испред његове куће у Варшави у вријеме када је Јарузелски увео ванредно стање. „Ако сам неком нешто скривио, свјесно или нехотице, извињавам се“, више пута је посије пада комунизима тражио опроштај од Пољака, али, као и већина Пољака у анкетама, тврдио је до краја да је његова одлука да 1981. године угуши радничка и грађанска права Пољака била исправна, како то тенковима не би учинио Совјетски Савез. „Наша домовина нашла се пред амбисом“, обзнанио је Јарузелски 1981. године Пољацима да у земљи уводи ванредно стање, да су тенкови на улицама, а још током ноћи почела су хапшења хиљада активиста независних синдиката Солидарност. За 586 дана, до 22. јула 1983. године, колико су Пољаци живјели у страху ванредног стања, у сукобима са војском и полицијом погинуло је више од 100 људи, интернирано је преко 3.000, а ухапшено преко 10.000. „Знајући расположење и темперамент Пољака, то не би било ванредно стање, већ рат. Пољска армија би се супротставила Русима, а ја бих први добио метак у чело“, рекао је Јарузелски. Јарузелски се нашао на оптуженичкој клупи за више злочина комунизма, а главно суђење, за увођење ванредног стања, прекинуто је због изузетно лошег здравља. Уз неоспорно лично поштење, у судбини генерала Јарузелског трагично се прелама и судбина саме Пољске. Као дијете одвучен је са породицом у Сибир, борио се у Другом свјетском рату, стао 2008. године пред суд за велеиздају, тражио опроштај од Чеха за то што је послао и пољске војнике у „братску помоћ“ совјетској окупацији Чехословачке, активно помогао да се преко Округлог стола са опозицијом дође до првих слободних избора 1989. године. „Не браним Јарузелског и друге који су увели ванредно стање, јер сам смртни непријатељ комуниста. Али да су генерали живјели у друга времена, били би велики људи“, рекао је поводом тог суђења легендарни вођа отпора Пољака тоталитарном систему, који је Јарузелски гушио, Лех Валенса. „Да није било генерала Јарузелског, не би данас било слободне Пољске, не би било демократских промјена“, рекао је Валенса. Војћех Јарузелски је завршио совјетске официрске школе и 1956. године именован за најмлађег генерала у Пољској. Био је редом од 1968. године министар одбране, 1981. године стао је на чело владе и изабран за генералног секретара Централног комитета пољских комуниста. Последњу функцију, предсједника већ слободне, демократске Пољске, обављао је кратко од 1989. до краја 1990. године, након чега се повукао из политичког живота.
