- На данашни дан, 02. децембра 1915. године на Цетиње је дошао регент Александар Карађорђевић да ода признање краљу Николи, влади и црногорској војсци. Том приликом регент је одликовао краља Николу лентом Карађорђеве звијезде с мачевима, а предсједника владе, ђенерала Јанка Вукотића трећим степеном Карађорђеве звијезде с мачевима и златном Обилића медаљом за храброст.
Александар Карађорђевић је био регент престолонаследник Краљевине Србије , регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Срба, Хрвата и Словенаца и краљ Југославије. Убијен је 1934. године у Марсељском атентату.
Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе Петровића) Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Године. Постао је регент свом оцу 1914. године и као такав био је врховни заповједник србијанске војске у Првом свјетском рату.
Александар је рођен на Цетињу 1888. године. Његов дјед по мајци био је црногорски краљ Никола, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II. Дјетињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду.
У Првом балканском рату, престолонаследник Александар је као формални заповједник Прве армије водио побједоносне битке на Куманову и Битољу, а потом у Другом балканском рату битку на Брегалници.
Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова 1914. године, престолонаследник Александар је постао регент.
У Првом свјетском рату био је врховни заповједник српске војске у биткама на Церу и Колубари, кад је србијанска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута од Њемачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима србијанска војска се, заједно са старим краљем Петром и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, гдје је реорганизована. Послије опоравка и попуне србијанска војска је исте године остварила велику побједу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године, србијанска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
После побједе у Првом свјетском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. године после очеве смрти.
На Александра је више пута покушаван атентат. Приликом посјете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, краљ Александар убијен је у Марсељу 1934. године од стране хрватских усташа и македонске организације ВМРО, а под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тијело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, гдје је сахрањен. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.
- На данашни дан, 02. децембра 1910. Године у Петрограду је потписана војна конвенција између Црне Горе и Русије о стручној и материјалној помоћи, односно, помоћи у оружју Црној Гори. Према том уговору, Црна Гора није могла ступити у рат без претходне сагласности Русије.
Русија је много прије Првог свјетског рата успоставила вишестране политичке, културне и економске везе са Црном Гором.
Русија је Црној Гори стално указивала економску и политичку помоћ. 1878. године Црна Гора је добијала од Русије субвенцију од 64 хиљаде рубаља; 1902. Године субвенција је увећана на 222.126 рубаља, 1903. године – на 500 хиљада рубаља, а уочи балканских ратова на 921 хиљаду рубаља (око два милиона перпера), што је чинило половину свих буџетских прихода црногорске државе.
Средствима Русије издржавани су: болница на Цетињу, Дјевојачки институт, а знатним дијелом и војне установе. Поред годишњих субвенција, Русија је давала Црној Гори под лакшим условима краткорочне и дугорочне зајмове, а 1900. године када је црногорска државна благајна због неисплаћеног дуга од 600 хиљада фиорина запала у тежак положај који је Црној Гори пријетио губитком финансијске и економске независности, Русија је исплатила Аустро-Угарској за Црну Гору тај дуг и тиме спасила црногорске државне финансије од потпуног слома.
Русија није имала економских позиција у Црној Гори, ако се искључи монопол продаје шибица руског индустријалца Лапшина и знатнија трговина руским петролејом. Али, њене политичке позиције у Црној Гори биле су врло јаке. Широке и многоструке биле су политичке и војне везе Русије са Црном Гором.
По војној конвенцији из 1910. године Русија је преузела на себе већи дио расхода за издржавање црногорских оружаних снага. Годишње су они прелазили милион и 500 хиљада перпера. Многи црногорски официри школовали су се у Русији. Руски војни агент на Цетињу (генерал Потапов) био је један од најближих савјетника краља Николе у војним питањима. Краљ Никола и његова породица били су везани са династијом Романових и руским великим књажевима пријатељским везама. Његове кћери Милица и Стана (Анастасија) биле су удате за велике књажеве Николаја Николајевича и Петра Николајевича. Краљ Никола је одржавао са кћерима сталну везу, па је имао чак и специјалну шифру за тајну преписку. Милица и Анастасија су користиле своју близину двору и главној команди руске војске (велики кнез Николај Николајевич у почетку Првог свјетског рата био је главнокомандујући руске војске) и постизале су многе привилегије за Црну Гору. Посебно, оне су постигле повећање специјалне субвенције коју је Русија давала за одржавање двора краља Николе.
Русија је у очима црногорског народа сматрана старијим братом. Она је на свјетској арени бранила интересе Црне Горе, непрестано се налазила на њеној страни за вријеме међународних конфликата и спорова, подржавала и штитила њен престиж. Велики прогресивни утицај извршила је руска култура на развитак културе у Црној Гори. На руским универзитетима добио је образовање знатан дио црногорске интелигенције. Блиска по језику руска литература широко је била распрострањена у Црној Гори. Утицај и популарност Русије међу Црногорцима били су изванредно велики.
У Првом свјетском рату Русија је Црну Гору сматрала својим главним савезником. Црна Гора се одлучила на рат с Аустро-Угарском тек послије ступања Русије у рат: до 4. августа 1914. године црногорска влада је одуговлачила с објавом рата; или чим је из Петрограда добила саопштење да је између Русије и Аустро-Угарске почео рат, одмах је (6. августа) и сама објавила рат Аустро-Угарској. Обје државе иступале су заједнички у рату и Русија је указивала Црној Гори свестрану помоћ, предвиђену руско-црногорском војном конвенцијом из 1910. године.
