- На данашњи дан, 2. маја 1945. године Совјетске трупе освојиле су Берлин у Другом свјетском рату.
Берлин су заузимале трупе с три фронта. Најтежи задатак су имали војници Првог бјелоруског фронта под командом Георгија Жукова. Они су морали да јуришају на добро утврђене положаје Њемаца на Зеловским висовима близу града. Јуриш је почео ноћу 16. априла изузетно моћном артиљеријском ватром, а затим су, не чекајући зору, у битку кренули тенкови уз подршку пјешадије. Јуриш је био освијетљен снажним рефлекторима који су постављени одмах иза првих борбених редова. И поред такве је тактике требало неколико дана да се висови заузму. У почетку је око Берлина било концентрисано око милион њемачких војника. Међутим, на самом почетку Берлинске операције совјетске трупе су успјеле да одсјеку велики дио њемачких јединица од града, тако да се у самом Берлину совјетској војсци супротставило неколико стотина хиљада војника. У граду је такође било много СС јединица из разних европских земаља. Хитлерове трупе су се очајнички браниле. На територију Берлина су биле двије линије обране. Било је на стотине бункера, а многе куће с дебелим зидовима су коришћене као утврђења. Нарочиту опасност за јуришне совјетске одреде представљали су „фауст-патрони“, тј. ручни бацачи граната, јер је совјетска војска користила доста оклопне технике у овом нападу. Многи тенкови су у тим уличним борбама дигнути у ваздух. У нападу на Берлин коришћено је искуство Стаљинградске битке. Совјетска војска је формирала специјалне јуришне групе у којима су важну улогу играли тенкови. Те групе су дјеловале по правилу на следећи начин: пјешадија је напредовала с обије стране улице контролишући прозоре на супротној страни и откривајући положаје који су опасни по технику, тј. маскирана оруђа, барикаде и укопане тенкове. Чим би испред себе примијетили такву препреку, припадници пјешадије су чекали да дође њихов тенк, самоходно артиљеријско оруђе или самоходна хаубица (такве хаубице су војници звали „Стаљинов маљ“). Након тога су из оклопне технике, обично директним навођењем, уништавани њемачки утврђени положаји. Међутим, током јуриша је било ситуација у којима пјешадија није стизала технику, тада тенкови нијесу били покривени и постајали су лак плијен за њемачке гранате и артиљерију.
Кулминација јуриша на Берлин била је битка за Рајхстаг, тј. за здање њемачког парламента. Тада је Рајхстаг био највиша зграда у центру града, тако да је његово освајање имало симболичан значај. Покушај да се Рајхстаг заузме у налету 27. априла био је неуспјешан. Борбе за ову зграду трајале су четири дана. Преломни тренутак се догодио 29. априла када су совјетски одреди успјели да заузму добро утврђени објект МУП-а, који је заузимао читаву четврт. Рајхстаг је прешао у руке совјетских војника увече 30. априла. У рану зору 1. маја над њим је подигнута црвена застава 150. јуришне дивизије, која је касније названа Заставом Побједе. Адолф Хитлер је 30. априла у свом бункеру извршио самоубиство. Он се до последњег тренутка надао да ће јединице из других дјелова Њемачке стићи у помоћ главном граду, али се то није догодило. Берлински гарнизон је капитулирао 2. маја 1945. године.
- На данашњи дан, 2. маја 1990. године Афрички национални конгрес Нелсона Менделе и влада Јужне Африке отпочели су разговоре у Кејптауну о окончању власти бијеле мањине у тој земљи. Истог дана 1994. године Мендела и његов Афрички национални конгрес побиједили су на изборима у Јужној Африци.
Апартхејд био је социјални систем који је спроводила владајућа бијела мањина у Јужној Африци у XX вијеку. То је био систем расне сегрегације која је спровела Влада Народне странке, владајућа странка Јужне Африке од 1948. до 1994. године, под којим су ограничена права већинских црних становника Јужне Африке. Апартхејд је развијен после Другог свјетског рата, у вријеме када је црна већина била одвојена и када јој је ускраћена политичка и економска једнакост са бијелцима. Расно раздвајање људи на основу различитих критеријума у Јужној Африци почело је у колонијалним времена, када је земља била под холандском владавином. Међутим, апартхејд је као званична политика уведена након општих избора 1948. године. Нови прописи су квалификовали становнике у четири расне групе: црне, бијеле, бојене и индијске (мада су они имали и своје подгрупе). Стамбене области су биле одвојене, што је значило да су се дешавале и насилне селидбе. Влада је одвојила и образовање, медицинску његу, плаже и друге јавне службе. Године 1949. донесен је закон који је забрањивао мјешовите бракове. Увођење политике апартхејда је омогућено помоћу Закона о попису становништва из 1950. године. У критеријуме класификације су, између осталог, улазили поријекло, изглед и обичаји. Закони о земљи су небијелцима забранили приступ у одређене зоне. Ти закони су још више ограничили права црних Африканаца на посједовање земљишта, проширујући контролу бијеле мањине над скоро 80 одсто терена Јужне Африке. Апартхејд је изазвао значајни унутрашњи отпор и насиље, као и трговински ембарго Запада. Од 1950. године серија народних устанака и протеста довела је до затварања лидера антиапартхејда. Како су се немири ширили и постајали ефикаснији, државне организације су одговориле репресијом и насиљем. Често је у случају демонстрација црнаца увођено ванредно стање и на демонстранте је слата војска. Једино су бијелци имали право гласа на изборима, послије је она проширена и на шарене. Одређени региони – бантустани су одвојени само за црнце. Још током студија Нелсон Мендела се појављује као предводник демонстрација па је отуда био присиљен да и колеџ у Јоханесбургу похађа као ванредни студент права. Педесетих година често је мијењао места боравка, напуштао земљу и бивао хапшен. Затворен је 1960. године после забране АНК, али је судски процес у којем је био оптужен због велеиздаје завршен идуће године, када Јужна Африка постаје република. Сви оптужени пуштени су уз кауцију. До 1961. године тадашња Јужноафричка унија била је саставни дио Комонвелта и признавала је британску круну. Три године касније Мендела је осуђен на доживотну робију, а казну је служио у три различита затвора. Године 1980. у иностранству је почела међународна кампања за Менделино ослобађање која је кулминирала 1988. године на концерту на лондонском „Вемблију“, када је 72.000 људи пјевало песму „Ослободите Нелсона Менделу“. Концерт су пратили милиони гледалаца. После нешто више од 27 година проведених у затвору, ослобођен је фебруара 1990. године.
Нобелову награду за мир добио је 1993. године, а годину дана касније постао је први црни предсједник Јужне Африке. Реформе апартхејда планиране 1980. године нијесу успјеле да се спроведу, све док тадашњи председник Фредерик Вилем Клерк није почео преговоре за окончање репресивног система. Кулминација је наступила мултирасним демократским изборима 1994. године гдје је побједу извојевао Афрички национлни конгрес (АНК) на челу са Нелсоном Менделом. Године 1997. приликом посјете тадашњем предсједнику Либије Моамеру ел Гадафију, који се у то вријеме налазио у потпуној изолацији, запитао се приликом обраћања:
– Како се усуђују да имају такву ароганцију да нам диктирају гдје ми треба да идемо и с којим земљама да будемо пријатељи? Гадафи је мој пријатељ. Подржавао је борбу против апартхејда када смо били сами и када су ови који данас желе да спрече моју посјету били наши непријатељи. Они немају никакав морал – рекао је тада Мендела. Када се 1999. године, послије пет година колико је био на челу земље, повукао из политичког живота, вратио се у родни Источни Кејп, гдје је углавном боравио далеко од очију јавности.
