- На данашњи дан, 20. децембра 1355. године, преминуо је српски цар Душан Немањић, познат и као Душан Силни.
Већ као дјечак научиће да се у један правац морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ му је био цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота
Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје, Цар и самодржац Срба и Грка, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен, је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност. Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи. Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце. У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог “огњишта васељене”. Већ као дјечак научиће да се у један правац снагом воље морају усмјерити моћ и мудрост.
Први српски цар ступа на историјску позорницу у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побјеђује бугарског владара Михаила Шишмана. Битка код Велбужда била је прекретница, не само за Србију већ и за остале балканске земље, посебно Бугарску. Та побједа над Бугарима ударила је темељ српској превласти на Балкану. Било је то доба блиставе најаве великог српског владара потоњег цара Душана. Душан је имао тек 23 године, “висок и лијепог тијела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу. Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара. Душан је Јелену веома волио и поштовао. Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. У повељама које је издавао разним манастирима, Душан и као краљ и као цар наводи да се са Јеленом договара око даривања манастира. У тим повељама Јелена се помиње као “благочастива и христољубива и превисока краљица”….
Душан је, прије него што се крунисао за цара, српску архиепископију дигао у ранг патријаршије…Краљ Душан је одлучио да старјешина српске цркве у његовој проширеној држави постане патријарх, јер се у то вријеме постојање цара није могло замислити без постојања патријарха и снажног ауторитета цркве које би крунисању дало адекватно покриће. Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевјековној историји. Душан је постао у”Христа Бога благовјерни цар”, а његова жена Јелена “благовјерна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља. У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег 1349. године, доноси свој Законик, први и главни дио кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Пет година касније овај Законик, који је имао 135 чланова, је допуњен са још 66 чланова. Душан није био владар који је себе доживљавао као “закон који дише”. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дјела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевјековне Србије. Посебно је чувен члан у коме се каже да не треба судити у страху од царства: “Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара”. Пресуде су морале да буду писане у два примјерка: један за судију, а други се давао оном ко је добио парницу. У позној византијској традицији церемонијал царског крунисања завршавао се бирањем камена од кога ће се изградити царев гроб, што је симболично требало да подсјети новокрунисаног владара да су власт и земаљски живот пролазни. Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела, недалеко од Призрена – посвећен арханђелима Михаилу, Гаврилу и Рафаилу – који је себи намијенио за гробницу.
Душан је намјеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један љетописац је записао да “не вјерује да Душановој задужбини има равне под Сунцем”. Такође, треба напоменути да је цар Душан први страни владар који је владао Атосом, Света Гора је била у саставу његовог царства. Цар Душан могао да промијени читаву историју Европе да није умро у 47.години живота, када је био на врхунцу моћи. Није успио да оствари сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач србској земљи”. Царица Јелена је постала монахиња Јелисавета. Наслиједио га је син Урош који ће умријети 1371. године, када се и гаси лоза Немањића.
Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.
- На данашњи дан, 20. децембра 1795. године рођен је њемачки историчар Леополд фон Ранке, оснивач модерне грађанске историографије, професор Берлинског универзитета и члан Пруске академије наука.
Бавио се углавном историјом западне Европе. Модерној историографији дао је три начела: треба писати „онако као што се догодило“; основа рада је у архивским истраживањима; историографија није само наука него и умјетност. Позната дјела су му: „Историја Француске“, „Историја Енглеске“, „Римске папе“, „Њемачка историја за вријеме реформације“, „Српска револуција“. Леополд фон Ранке je један од најпознатијих историчара свог доба, који је истраживао како настају државе и народи. Он је најприје објавио књигу „Српски устанак“, малу по обиму, али велику по дометима и одјецима. Та књига је привукла велику пажњу у Европи и допринијела да се њена јавност упозна са судбином малог, али храброг народа који је такође европски. Грађу за ту књигу добијао је Ранке од Вука Караџића.
Познати историчар је својом књигом заиста показао како народ може устанком да изгради државу. Зато је дјело „Српски устанак“ постало изузетно значајано за саме Србе, чија је национална свијест и државотворне намјере добила подршку са најбољег могућег мјеста. Ранке је записао у свој дневник:“До дна душе и срца дирнула ме је та историја живим приповиједањем о покрету најширега историјскога и политичког значења. Љети 1818. године склопим по томе историју револуције у Србији…” Да је Ранкеова књига заправо заједничко дјело са Вуком Караџићем, који је тиме остварио давнашњу жељу да се најновија историја Србије појави на једном од свјетских језика и тако упозна „Европу с нашијем народом“, свједочи и овај запис немачког историчара: “Тад сам узео за основу оно што ми је казивао Вук, али сам сваку чињеницу, сваку ријеч подвргао испиту, те ми је Вук наводио од кога је што сазнао, тако да су саопштења тим начином постала поуздана. Распоред и склоп дјела остављен је мени. Никада нијесам познавао човjека, у простоти рођена, који би имао толико велику пријемљивост за дубок и научни рад на науци о језику и отечественој историји…”
У свом дјелу „Српска револуција“ овако описује живот и обичаје у Србији с почетка XIX вијека:“…Срећом, уређење Србије омогућавало је одвајање једног становништва од другог. Дешавало се да понеки Србин доживи шездесет година не видјевши никад неки град (у којима су живјели искључиво Турци). Живјело се што се могло даље од Турака; на том одстојању одржавали су се необични облици живота. Далеко горе у планинским кланцима, у долинама ријека и потока леже српска села; кад имају четрдесет, педесет кућа, пружају се на простору великом колико Беч са својим предграђима. Нигдје нико не слави имендан, рођендан; свака кућа има свог свеца – заштитника и његов дан се слави свечано и с гозбом.
Из овог патријархално уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих – побратимство, својствен је прије свега српском народу… Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца. Домаћини обију кућа уговарају женидбу и удају, и то не без поклона… То је, ипак, савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе… Срби су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човjек, живјећи тако једноставним животом на њиви и ливади, види између себе и природе…”.Ранке је стекао неоспорно право на захвалност српског народа; његова је историја вјечити споменик ономе нараштају српском чије је напоре и жртве он онако симпатично описао, а да се нигдје о објективност не огријеши”.Краљ Милан је Леополда Ранкеа обдарио орденом Светог Саве.
