Mogulsko Carstvo

Љетопис, 20. фебруар 2019

Име: Ljetopis 20.02.2019 (1880 u Grahovu rodjen Marko Dakovic, 1707 umro Auran Gzeb); Опис: Љетопис, 20. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 20. фебруара 1707. године умро је последњи велики могул Индије Аурангзеб. Године 1658. збацио је оца с власти, погубио браћу и узурпирао пријесто. Његовом смрћу почело је слабљене могулске државе.

Mogulsko CarstvoУ XV вијеку Индијски потконтинент имао је сто четрдесет милиона становника, и сачињавао је четвртину свјетске економије. Западне силе жудјеле су за индијским зачинима, драгуљима и свилом. У то вријеме једино је Индија посједовала руднике дијаманата. Европске земље утркивале су се која ће прва освојити и колонизовати Индију, ту пространу ризницу. Међутим то неће учинити Европљани, већ један номадски, ратнички народ из гудура Авганистана. Године 1526. код мјеста Панипат на сјеверу индијске равнице суочиле су све двије муслиманске армије. На једној страни стајао је Ибрахим Лоди, султан Делхија, са армијом од сто хиљада војника. На другој стајао је Бабур, потомак Џингис кана и Тамерлана, са војском од дванаест хиљада пјешадинаца, коњаника и са артиљеријом довученом из Кабула, дотад невиђеном на бојним пољима Индије. Војном домишљатошћу Бабур је покорио бројчано супериорнију армију султана и заузео Делхи, у коме га је чекало нагомилано богатство непојмљивих размера. Међутим, умјесто да опљачка Делхи, Бабур одлази у светилиште једног суфијског свеца кога поштују припадници и ислама и хиндуизма. Тако је настала династија Могула која је владала наредних триста тридесет година. Највећи могулски владар бјеше Бабуров унук Акбар. Проширио је царство на готово цијели сјеверни и средњи дио Индије. Његова напредна армија користила је пушке на фитиљ и четрдесет пет хиљада оклопних слонова који су на кљовама имали причвршћене бодеже од челика. Акбар је више мјесеци опсиједао тврђаву Читор, упориште раџпута, краљева Раџастана, ратничке класе познате по богатству и тврђавама, и, освојивши је, посјекао је главе побијеђених и од њих саградио ћеле-куле широм царства да буду живи доказ његове моћи. Пошто је консолидовао царство, Акбар је саградио Фатепур Сикри на сувом и изолованом земљишту: хиљаде радника градили су га током шеснаест година. Нова пријестоница била је већа од тадашњег Лондона, и представљала је генијални инжењерски подухват. Градске капије чували су слонови, и у унутрашњости града налазиле су се бројне палате, зграде, павиљони и дворишта, све од црвеног пјешчара. Могулска армија за вријеме владавине Шах Џахана бројала је двјеста хиљада коњаника и коњичких стријелаца. За потоње било је неопходно десет година обуке. Шах Џахан је са 24 000 коњаника извршио поход на Мевар, краљевство раџпута које је одбијало да му се потчини. Мевар је родно мјесто меварске расе коња, племените расе коју су Могули касније користили у рату због њене снаге и брзине. Шах Џаханово царство обухватало је сто двадесет милиона становника који су говорили на тридесет различитих језика и исповиједали седам различитих религија. Цар, чије име значи владар света, био је арогантан и славољубив, и, опијен својом моћи, подизао је екстравагантне грађевине: велелепне тврђаве и раскошне палате чија унутрашњост бјеше прекривена најфинијим персијским теписима и обложена изврсним таписеријама, док зидови бјеху украшени драгуљима, рубинима и дијамантима. Према предању, будућу жену је упознао једног дана на тржници зачина када им је било петнаест година. Узели су се пет година касније, и продавачица зачина постала је могулска краљица. Шах Џахан ју је прозвао Мумтаз Махал, што значи изабраница палате. Наредних двадесет година Мумтаз Махал биће царева подршка и пратиља, и родиће му четрнаесторо дјеце. Међутим, на свом последњем порођају, Мумтаз Махал је испустила душу. Неочекивана смрт вољене супруге дубоко је потресла цара. Ожалошћени цар је напустио екстравагантни живот и посветио се пројекту који ће га заокупити наредне двадесет двије године. Подигао је преминулој супрузи гробницу Таџ Махал. На уљепшавању Таџ Махала радило је двадесет хиљада умјетника из цијеле Азије, и они су уткали у бијели мермер тридесет врста драгог и полудрагог камења из Кине, Персије, Јемена, са Шри Ланке и Тибета. Недуго по завршетку изградње маузолеја, Шах Џахан се разболио, и његови синови кренули су у борбу за власт. Старији син Дара хтио је да иде корацима Акбара и превео је хиндуистичке списе желећи да научи више о мудрости индијских религија. Чак га је бог Рама наводно посјетио у сну и загрлио га. Дара се борио за јединство вјере: по њему ислам и хиндуизам су близанци, двије длаке на истој коси. Написао је књигу ”Сусрет два океана” која га је коштала круне и живота.

Дару је поразио његов брат Аурангзеб, а потом понизио и обезглавио. Преузевши власт, Аурангзеб је склонио свог оца Шах Џахана у црвену тврђаву у Агри и ту га држао као заточеника. Одатле је некадашњи цар, најмоћнији човек свијета, са прозора тврђаве чежњиво гледао ка Таџ Махалу. Умро је у седамдесет четвртој години. Аурангзеб је био последњи значајни могулски цар. Уложио је велике напоре да прошири Могулско царство које је на свом врхунцу укључивало четвртину свјетске популације. Међутим, вјерска нетрпељивост и расипништво дворске елите ослабили су царство. На крају, могулске освајаче збацили су са власти нови освајачи са Запада – Британци. Међутим, ваља рећи да је хришћанска вјера стигла у Индију много прије хришћанских освајача. Хришћанство је донио у Индију још апостол Тома 52. године наше ере искрцавши се на обалу Керале како би ширио нову вјеру међу тамошњим Јеврејима. Данас у Индији живи двадесет пет милиона хришћана (што је више него цјелокупна популација Канаде или Аустралије).

 

  • На данашњи дан, 20. фебруара 1880. године у Грахову је рођен Марко Даковић.

Marko DakovicМарко Даковић је једна од најистакнутијих личности у политичком животу Црне Горе, народни трибун и адвокат. Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију и Правни факултет у Београду. Незванично је прозван вођом Младе Црне Горе. Један је од оснивача удружења црногорских студената на Универзитету у Београду. Био је први предсједник Клуба црногорске универзитетске омладине који је критички био настројен према режиму краља Николе. Поменуто удружење је издало прокламацију под називом Ријеч црногорске универзитетске омладине којом је изнијет став поводом усвајања првог црногорског устава. Један од потписника је био и Марко Даковић. 1906. године црногорски студенти си издали и другу прокламацију која је разочарала књаза Николу и Владу. Резултат тога је био подизање оптужнице против студената, међу којима је био и Марко. Оптужница их је теретила да су својом прокламацијом увриједили двор. На суду су се од студената истакли Петар Ражнатовић, Радоје Чобељић и Марко Даковић који је говорио четири сата. Вијеће Обласног суда на Цетињу којим је предсједавао судија Митар Вукчевић и чланови судског вијећа: судије Јанко Дрљевић и Душан Филиповић, одлучило је да студенте ослободи оптужбе. У бомбашкој афери 1907-1908. године, Марко је осуђен на смрт у одсуству, али је општом амнестијом 1913. године помилован од краља Николе. За вријеме Првог свјетског рата, Марко је интерниран у логор Карлштајн гдје је остао до слома Аустроугарске. Марко је на изборима за Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори 1918. године изабран за посланика, а био је и члан Извршног одбора скупштине. Марко је био и народни представник у Привремено народно представништво 1919. године. У Краљевини СХС није био члан ниједне политичке странке, а 1923. године образовао је Групу независних посланика. Поред политике, Даковић се бавио и адвокатуром у Подгорици. Послије мартовског пуча, ушао је у владу генерала Симовића као министар без портфеља. Послије априлског слома, при путу у емиграцију авион у коме се налазио Даковић је срушен изнад Атине, а он је том приликом погинуо.