- На данашњи дан, 20. марта 1913. године код Скадра је погинуо пилот Михајло Петровић, један од првих пилота на свијету који је погинуо у борбеним дејствима.
Михајло Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.
Када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу њима је био наредник Михајло Петровић. Послије успјешно положених испита као и медицинских прегледа послат је у једној од првих група у Француску на обуку за пилота.
У Француској је крајем маја пошао у Фарманову пилотску школу у Етампу. Послије двадесет дана обуке као први у групи извршио је свој први самостални лет. Послије успјешног завршетка обуке успјешно полаже завршне испите (мјесец дана прије осталих из групе) и тако постаје први српски пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979 а српску број 1.
Први балкански рат је започео 1912. године а по повратку у земљу наредник пилот Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу. 12 авиона, мјешавина Блериоових моноплана и двокрилаца Хенри Фармана Ф-20 су састављени до краја децембра. Јануар 1913. године је искоришћен за тренажне летове. Након краћег навикавања на свој авион Фарман ХФ-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опсиједале Скадар.
Кобног јутра, 20. марта 1913. године, Петровић креће на борбени задатак, као помоћ српске војске црногорској, у извиђање положаја “заклетих непријатеља Турака који су тад држали Скадар”. Дувао је јак вјетар, наспрам којег су први војни авиони били врло немоћни, нестабилни… Речено му је да се због вјетра не пење изнад 800 метара надморске висине. Али, кад се вјетар накратко стишао, Михајло Петровић попео се на 1.200 метара, извиђао турске позиције, бодрио црногорске војнике. Кад се окренуо да би се вратио на узлетиште код села Барбалуше, оркански удар преврће авион као играчку, ремен којим је био везан пуца и он, наочиглед и на жал свих црногорских војника који су гледали тај призор, испада из авиона и гине… Ни пилотски падобран се у то вријеме још није користио, а камоли катапулт за спас пилота.
Храброг авијатичара Шумадинца саборци Црногорци сахранили су уз цркву у том селу. Пред Први свјетски рат ексхумиран је, а посмртни остаци су му затим сахрањени на Цетињу уз највише војне почасти, да би након нове ексхумације 1931. године почивали у породичној гробници у Београду.
- На данашњи дан, 20. марта 1881. године на улцињским бродовима први пут су истакнуте црногорске поморско–трговачке заставе. Како су то тражили улцињски бродари, била је то тробојка са круном и малим крстом, која је била у употреби све до краја Првог свјетског рата. Због смрти руског цара Александра II, светковина на улцињском пристаништу поводом истицања црногорске поморско трговачке заставе била је скромна.
Пансловенске боје, црвена, плава и бијела, су боје које се налазе на заставама већине словенских држава и народа. Оне симболизују заједничко поријекло словенских народа. Поријекло ових боја је у пансловенском покрету који је настао у XIX вијеку у Европи. Све три боје на застави данас имају Чешка, Словачка, Русија, Словенија, Хрватска, Србија, као и још десетине регија у Русији, Украјини и Бјелорусији…, а кроз историју су је имале Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, СФРЈ и њене четири републике, Чехословацка, Пољска ( за вријеме Јануарског устанка), Руска Царевина….
Црногорска застава је била тробојка са водоравним пољима црвене, плаве и бијеле боје. За вријеме владавине књаза и краља Николе I Петровића Његоша, на црногорској тробојци налазио се и грб државе, који је био идентичан грбу династије Петровић Његош, као и слова Н. I. А те заставе се могу видјети и на сликама на којима је приказано проглашење Црне Горе за краљевину. Црвена, плава и бијела боја на црногорској застави воде традицију српских националних боја.
У вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе постојале су три врсте цивилних застава: народна – тробојка без апликација, дворска – тробојка са државним грбом и застава суверена (књаза или краља) – тробојка са грбом и сувереновим иницијалима Н. I. Војне или ратне су имале умјесто тробојке црвену подлогу (четна, алај барјак…) У вријеме СФРЈ комунисти нијесу мијењали заставу Црне Горе већ су умјесто грба ставили петокраку на црногорску тробојку. Застава СР Црне Горе са петокраком у средини је била републичка застава од 1945. године до 1993. године, када је одлуком Скупштине Републике Црне Горе скинута петокрака и промијењена нијанса плаве боје. Као таква била је застава Републике Црне Горе од 1993. године до 2004. године, када је замијењена актуелном заставом.
