- 20. новембра 1955. године у Бару је, у цркви Св. Николе, сахрањен др Никола Добречић, надбискуп барски и примас српски. Од постављења проповиједао је вјерску и националну толеранцију, мир и љубав међу људима, истрајно се залажући за хуманистичке вриједности. Поред свог матерњег српског, познавао још осам других језика.и бавио се књижевним радом.
Др Никола Добречић (рођ. Станишић) је био римокатолички свештеник, један од најпознатијих барских надбискупа, патриотски Србокатолик, обновитељ римокатоличке цркве у Црној Гори, реформатор, пјесник, добротвор, теолог и филозоф, задужбинар, оснивач надбискупске резиденције у Бару.
Родио се у мјесташцу Бартула код Старог Бара тада још под Турском империјом, у католичкој породици Станишића. Никола Станишић је похађао српску народну школу, али је у школски дневник уписан под презименом „Добрец“, по имену засеока недалеко од Ливара код Скадарског језера, одакле је поријеклом са очеве стране. То му је остало као утиснути надимак, па је и своје презиме не много касније извео од надимка, „Добречић“.
У Риму у је похађао градски колеџ, успјешно га завршио и докторирао теологију, али потом и философију. За римокатоличког свештеника рукоположен је у базилици Светог Ивана у Латерану .
1912. године га је римска курија одабрала за новог барског надбискупа и српског примаса. Као поглавар римокатоличке цркве у Црној Гори, редовно ју је представљао у скупштини Краљевине Црне Горе и тијесно сарађивао са црногорским властима и двором Петровића. Први свјетски рат је прва инстанца када је показао своје српско-црногорско родољубље и патриотизам.
Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је прогласила уједињење Црне Горе са Србијом. Наредне године службено је у име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ишао до Свете столице, од које је успјешно задобио признање новостворене државе.
Никола Добречић је донио препород барској архиепископији. Под њим изграђена архибискупска палата која остаје резиденција барских архибискупа и примаса српских до данашњега дана, а била је сједиште културног живота града Бара у његово вријеме.
У међуратном периоду Никола Добречић је често путовао по свијету налазећи југословенску економску емиграцију и покушавајући да је заинтересује за инвестиције у својој отаџбини, залагао се за већи привредни развој црногорског дијела југословенске монархије, а поготово његовог родног краја, барског приморја.
1941. године његова држава пада под нову окупацију послије крактотрајне инвазије током Априлског рата, овог пута од стране сила Осовине у Другом свјетском рату. И поред великог притиска од стране италијанских фашиста, он је остао на страни покрета отпора и подржавао општенародну борбу до краја ослобођења у најтежа времена, када се по други пут показала његова родољубивост. Одмах потом рата, др Никола Добречић је осудио тзв. „Пастирско писмо“ надбискупа Алојзија Степинца из 1945. године које је говорило о наводним неправдама спроведеним у првој Југославији против Римокатоличке цркве, супротстављајући се закључцима донијетим на бискупској конференцији у Загребу.
- 20. новембра 1616. године француски кардинал Ришеље је постао шеф дипломатије и министар рата. Као свемоћни министар краља Луја Тринаестог поставио је циљ да Француску учини првом силом у Европи и увео је земљу у Тридесетогодишњи рат да би ослабио моћ њемачког царства. Наставио је колонијално ширење Француске, ограничио утицај Римокатоличке цркве, папе и племства у државним пословима и угушио устанак хугенота.
Кардинал Ришеље стоји на размеђи двају свјетова, црквеног и државног, управо због тога (због своје црвене кардиналске одоре) добијајући надимак „црвена еминенција“, док ће његов утицајни политички савјетник, агент и тајни дипломата, Франсоа Жозеф Ди Трембле, такође свештено лице, због сиве боје своје монашке одоре добити надимак „сива еминенција“, откуда сам израз и води поријекло.
Било како било, и Ришеље и Ди Трембле ће бити кључни људи француске политике за време владавине Луја XIII, оличавајући моћне политичке, али и црквене фигуре, које ће бити потпуно на трагу моћних ренесансних папа с том разликом што ће фокус свог служења помјерити са Цркве на државу и њен „државни разлог“ као свјежег историјског актера који је тражио да буде последња инстанца ауторитета и легитимитета власти.
Кардинал Ришеље ће представљати својеврсног „свјетовног кардинала“, који ће своју кардиналску сакралну позицију користити како би јачао своју свјетовну политичку позицију „првог министра“ Луја XIII. Он својим ликом и дјелом оличава прву синтезу епохе, синтезу између мантије и државе, коју је прије њега оличавао и низ ренесансних папа, но који нису водили експлицитну свјетовну, већ су водили „сакралну“ државу, бивајући тиме само напола „модерни“, док је Ришеље модеран у правом смислу ријечи, служећи искључиво „државном разлогу“ независно од Цркве, отварајући тиме епоху значајних модерних државника.
У почетку Ришеље, као млади бискуп, одано служи интересима Цркве, те представља Цркву у француској скупштини сталежа жестоко бранећи њене интересе, тражећи да се она изузме од пореза, у исто вријеме тражећи и више политичке моћи за клер, посебно за бискупе, односно ранг у којем се тада налазио. Жестоко полемише са представницима Трећег сталежа, те ускоро бива изабран за једног од највиђенијих представника Првог сталежа (клера) који ће скупштини сталежа у име Првог сталежа подносити петиције и одлуке. Његов таленат у политичким и друштвеним борбама не пролази незапажено, те ускоро бива позван на двор гдје постаје државни секретар са одговорношћу за спољне послове.
