Kubanska Kriza

Љетопис, 21. фебруар 2019

Име: Ljetopis 21.02.2019 (1963 Kubanska kriza, 1431 pocelo sudjenje Jovanki Orleanki); Опис: Љетопис, 21. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 21. фебруара 1963. године СССР је упозорио САД да би напад на Кубу могао да значи свјетски рат. Вашингтон је и квалитативно и квантитативно био супериорнији од СССР-а што се нуклеарног оружја тиче.

Kubanska KrizaАли, САД су ријешиле да совјетску територију учине екстремно угроженом како би америчке ракете средњег домета могле да стигну до највећих индустријских центара комунистичке државе, укључујући и Москву, за минимално вријеме. Са тим циљем је, 1961. године у Турској, која је била члан НАТО-а, распоређено 15 ракета средњег домета које су „покривале“ цио европски дио Совјетског Савеза. За пет минута су могле стићи до Кијева и Харкова, а за 10 до 12 минута и до пријестонице СССР-а. Совјетски лидер Никита Хрушчов био је веома повријеђен оваквим америчким кораком. Као реципрочну мјеру, на сједници Савјета одбране предложио је да се совјетско нуклеарно оружје распореди на Куби. Одлука је донијета. Сходно разрађеном плану, на „Острву слободе“ је требало распоредити пет дивизиона са двије врсте ракета: Р-12 са радијусом дејства око 2.000 километара и Р-14 са дупло већим дометом. То је било сасвим довољно за наношење удара по већини америчких градова, укључујући и Вашингтон. Додатно, на острво су пребачени и авијација, тенкови, ракетни системи и флота. Претпостављало се да ће бројност совјетских трупа на Куби достићи 50.000 људи. Совјетска војна команда није успјела да у потпуности реализује план јер су Американци веома брзо примијетили да се на острву распоређују ракетни лансери. САД су, очекујући да су пред нуклеарним ратом, почеле планирано и масовно да спремају склоништа, а становништво је ухватила тотална паника. Предсједник Џон Кенеди наредио је особљу Бијеле куће да своје породице склони изван Вашингтона. Многи учесници тих догађаја су касније свједочили да су били увјерени у неминовност катастрофе. У септембру 1962. године почело је пребацивање совјетских ракета на Кубу, а до средине октобра стигло је свих 40 јединица. Добивши фотографију коју је направио шпијунски авион У-2 и када су ракете идентификоване, руководство САД доноси одлуку да се уведе војно-поморска блокада Кубе, иако је Пентагон такву контрамјеру сматрао показивањем слабости и инсистирао на директној војној инвазији. Поред блокаде, припреме за војна дејства су биле у пуном јеку – америчке трупе су убрзано пребациване на Флориду. Џон Кенеди се у телевизијском преносу обратио америчком народу и совјетском руководству. Објавио је карантинску зону на удаљености од 500 миља око обала Кубе. То је значило да ће сваки брод који уђе у ту зону бити уништен од стране поморских снага и авијације САД. Као одговор, Хрушчов је саопштио да ће совјетска флота игнорисати незакониту блокаду и, као и раније, обављати регуларне пловидбе на Кубу. Наредни догађаји ће бити све мање контролисани и све више ће зависити од случајности. Освануо је један од тежих дана који је могао заувијек да промијени историју човјечанства. Тог 27. октобра (дан који је добио надимак „црна субота“) совјетска противваздушна одбрана открила је при полетању из базе Гвантанамо амерички извиђачки авион У-2. Постоје различите верзије ко је и како донио одлуку о његовом обарању. Важно је само да је наређење дато! Двије лансиране ракете су у потпуности уништиле авион, а пилот је погинуо. Вјерује се да је то био први пут када би одговор Американаца могао започети ланчану реакцију чији би исход био нуклеарни рат.
Друга опасна ситуација, у којој је совјетска страна могла да примијени нуклеарно оружје, везана је за напад америчког бомбардера на совјетску подморницу Б-59, која се десила истог дана. Криза се, са тачке гледишта савременика на Истоку и Куби, завршила побједом СССР-а. Хрушчов је предложио да се нуклеарно оружје повуче са Кубе у замјену за демонтирање војне базе у Турској и обећање САД да неће покушавати да оборе режим Фидела Кастра.

Кенеди је прихватио ове услове и највећа криза у односима двије супердржаве је била завршена. Штавише, схватање колико је човјечанство дошло близу амбиса довело је до тога да стране у сукобу створе многе заштитне механизме како би се осигурало да се овакве ситуације више никада не понове.

 

  • На данашњи дан, 21. фебруара 1431. године почело је суђење Јованки Орлеанки, оптуженој као лажни пророк, вјештица и jеретик. У данашњој варошици Домреми ла Писел, у сеоском домаћинству Жака Дарка, родила се дјевојчица којој су надјенули име Жаен. У то вријеме Француска је трпјела последице дугогодишњег рата, касније названог “Стогодишњи рат“.

Jovanka OrleankaКада је Јованка навршила три године, енглески монарх Хенри V се искрцао у Нормандију, гдје је нанио тежак пораз француској војсци у бици код Азенкура на Соми. Након овог пораза и потоњег похода непријатеља, велики дио француске територије пао је под власт Енглеза и њихових савезника. Француски пријестолонаследник, малољетни Шарл VII, био је у избјеглиштву када му је умро отац, а он устоличен за краља Француске. Међутим, политичка ситуација је била врло нестабилна. Млади француски краљ је био практично у немогућем положају, с обзиром на то да је држао само мали дио географски распарчане територије, да није имао ни војску ни посједе, нити је био у могућности да обезбиједи моћне савезнике, тако да се могао ослонити само на своју популарност. Тад, када се чинило да је све изгубљено, догодило се нешто необјашњиво и радикално што је промијенило ток судбине француског краљевства. Народ је у Јованки, која је од своје 13 године говорила да јој се Господ обраћа преко светитеља, препознао вођу који ће француском краљу вратити власт над посједима. “Глас Господњи ми два или три пута недељно говори да морам да пођем… и град Орлеан ослободим опсаде“, рекла је дјевојчица. Ријеч о томе стигла је и на двор, а Шарл и његови савјетници су одмах препознали прилику да се краљев легитимитет учврсти на темељу мистичног позвања једне дјевојчице из народа. Послије сусрета са Шарлом VII, Јованка Дарк је проглашена племкињом, те је узела име Јованка Орлеанка, и била је устоличена за витеза. “Божији глас” који је Јованка наводно чула и мисија која јој је била повјерена, били су сасвим увјерљиви и прихватљиви у средини гдје су спонтаност личних вјерских осећања и њихове популарне манифестације били опште прихваћени као израз Божије промисли. Као Божја гласница, Јованка Орлеанка је организовала и повела краљевску војску, коју је за борбу против Енглеза наоружала прије свега духовним оружјем. Снага Јованкине вјере показала се на дјелу када су , након вишегодишње енглеске опсаде, трупе Шарла VII, под њеним вођством ослободиле Орлеан. С краљевским барјаком у једној руци и чудотворним мачем Карла Мартела у другој, Јованка Орлеанка је кренула у силовиту офанзиву, тако да је француски краљ први пут остварио премоћ над непријатељем. Међутим, требало је начинити још један гест са симболичним значењем да би краљевска власт била опет успостављена у потпуности. Тада је “Госпа из Орлеана”, савјетовала да краљ буде крунисан у катедрали у Ремсу, као духовној пријестоници краљевства. Величанствена церемонија крунисања у Ремсу обављена је 1429. године, чиме је Шарл VII коначно устоличен на пријестолу Француске отворивши тиме пут поновном постављању краљевских институција. Политичка неодлучност Шарла VII имала је негативне последице по његове војне подухвате. Маја 1430. године, након што је рањена у Паризу, Јованку Орлеанку је заробио Жан од Луксембурга, у служби Бургундије и предао је Енглезима. Јованка је пребачена у Руан, гдје је стављена на муке и гдје ју је због јереси осудио Инквизицијски суд. И поред мука на које је била стављена, Јованка Орлеанка никада није порекла да јој је “Божији глас” повјерио задатак да крунише краља у Ремсу и истјера Енглезе из Француске.