Leso Ivanovic

Љетопис, 21. новембар 2019

Име: Ljetopis 21.11.2019 (1911 Leso Ivanovic, 1869 Slobodan Jovanovic); Опис: Љетопис, 21. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 21. новембра 1911. године на Цетињу је рођен Александар Лесо Ивановић, познати црногорски пјесник. Завршио је Цетињску гимназију.

Leso IvanovicПоред поезије, коју је почео да објављује као шеснаестогодишњак, посједовао је и дар за сликарство. Био је лиричар елегичних преокупација, мелодичног стиха изванредне префињености и импресионистичких минијатура. Прве пјесме објавио је 1929. године, а објавио је збирке «Стихови»  и «Чапур у кршу». Један од најпознатијих пјесника модерне црногорске поезије, свакако је Александар Лесо Ивановић. Датум рођења за Леса није био од великог значаја. Једном приликом је рекао: “Ја сам био много више равнодушан према датуму рођења него према чињеници да сам уопште рођен.“ Још као младић остао је без оца, браће и сестара. Живио је скромно, уз мајку која је била домаћица. Пред сам Други свјетски рат се оженио. Један од његових синова је познати црногорски шаховски велемајстор Божидар Ивановић.

Због разних недаћа које су га у животу задесиле, окренуо се боемском животу. Писао је пјесме и то га је испуњавало. Његове пјесме одишу љепотом, носталгијом, жалом за прошлим временима, тихом тугом због пролазности свега – људи и времена.  Једна од његових најпознатијих пјесама је „Људи сјенке“. Пошто је и он сам био ненаметљив, тих, није тражио много, сматра се да је ово и полуаутобиографско дјело. Пјесма „Кари Шабанови“  на нас оставља посебан утисак.  Можемо, макар на кратко, да се нађемо на карима, возимо старим путевима уз колску шкрипу и слушамо приче Јована Шабана, Лесовог друга који му је био инспирација за ову пјесму. Друга, сa којим је проводио кишне дане, сунчана јутра и модре сумраке. Иза њега остало је још дивних пјесама: „Биљарда“ , „Порука даљинама“ , „ Сужањ на камену“ , „ Јутра југова“ , „ Јесен“ , „ Поход на Црну Гору“ , „ У сусрет небу“…Лесо Ивановић је био човјек танане лирске душе. Ријетко када је напуштао своје Цетиње, мало је путовао. Једва је видио море које му је било под ногом.

У Београд је стигао тек пред крај свог живота тражећи лијека. Али је зато овај пјесник, као ниједан црногорски, даљину у души носи. Умро је 1965. године на Цетињу – граду којег је ријетко када напуштао, о којем је писао, у којем су остале његове најљепше успомене, у његовој домовини. Он је мир налазио пишући пјесме у којима је износио своје недоумице, запажања, страхове и чињенице.

Као плод његовог писања имамо дивне пјесме –  написане срцем у којима упознајемо Лесову благу нарав, пјесничку душу и које нас подстичу на размишљање. Читајући његове пјесме испуњене дубоким унутрашњим осјећањима, уз присуство носталгије и меланхоније, упознајемо људе, свијет, природу и саме себе.

 

  • На данашњи дан, 21. новембра 1869. године рођен је српски правник и историчар Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета, предсједник Српске краљевске академије, најзначајнији српски правни писац и теоретичар државе у XX вијеку.

Slobodan JovanovicТоком Другог свјетског рата био је предсједник југословенске емигрантске владе у Лондону, а послије рата комунистичке власти су га у одсуству осудиле на 20 година затвора. Слободан Јовановић  је био предсједник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, правник, историчар, књижевник. Рођен је у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене. Од средине 1872. године његова породица живи у Београду.

Студирао је права у Женеви, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је изучавање права наставио  на Слободној школи политичких наука у Паризу. Слободан је  упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској.Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. Послије побједе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбиром и Врховном командом у Скопље гдје борави неколико мјесеци.

Послије Другог балканског рата изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први свјетски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. Послије албанске голготе професор Јовановић се нашао на острво Крф, гдје су биле смјештене српска војска, избјеглице, Народна скупштина, Влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. Послије Првог свјетског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на Конференцији мира у Паризу 1919. године. Слободан Јовановић је изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу.

У краљевску владу ушао је 27. марта 1941. године, као нестраначка личност. Био је потпредсједник Владе у избјеглиштву, а једно вријеме и њен предсједник па до краја свог живота живио је у Лондону. Послије Другог свјетског рата суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дјела му се нијесу штампала. Преминуо је у у својој деведесетој години, у Лондону. 2007. године. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном.