Sibinjanin Janko

Љетопис, 22. јул 2019

Име: Ljetopis 22.07.2019 (1852 Marmon, 1456 Sibinjanin Janko); Опис: Љетопис, 22. јул Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 22. јула 1456. године хришћанска војска под командом ердељског војводе Јаноша Хуњадија, у српским народним пјесмама познатог као Сибињанин Јанко, у одлучујућој бици, у којој су се посебно истакли српски одреди, потукла је Турке који су опколили Београд.

Sibinjanin JankoОсвајачи су сјутрадан послије битке, одустали  од опсаде града који су, заједно са Србима бранили њемачки, угарски и пољски крсташи. Значај хришћанске побједе, у којој је учествовао и српски деспот Ђурађ Бранковић, састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи. Најзначајнији београдски браниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вијест о побједи разносио даље, па је она стигла и до етиопског владара. Вијест о побједи ширили су и Дубровчани, наређено је да се свуда приреде свечаности у част побједе код Београда, а папа лично је сматрао овај догађај најсрећнијим догађајем у свом животу. Побједу хришћана обиљежио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до ширења разних заразних болести, међу којима и куге, од чега је у августу у Земуну умро Хуњади.  Капистран је умро октобра 1456. године у Илоку, а прије краја те године умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић, још једна важна личност у балканској политици. Султан Мехмед II Освајач покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, пријестоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници. Тих дана се на небу појавила репата звијезда, „која досезаше до земље“. Ондашњи, сујеверни свијет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Београду је у помоћ притекао Јанош Хуњади, уз кога су углавном били његови стари саборци, прекаљени борци и извјестан број најамника, чије је прикупљање помогао и српски деспот Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно прије напада на Београд одољеле отоманској опсади Смедерева. Турску војску је предводио лично султан Мехмед II, а њена бројност се кретала од 100.000 до 160.000 војника. Према подацима савременика број бродова се кретао око 200. У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, Срби који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама. Послије пораза на Дунаву, Турци су напали жестоко са копна. Војску су обилазили дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине и оне који први уђу у град. Уз велике губитке приближавали су се нападачи зидинама. Услиједио је хришћански противнапад. Браниоци су бацали бакље на турске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је букнула ватра и турски продор је обустављен. Јаничари су били одсјечени у граду, па су побијени. Ипак, убрзо је услиједио жесток турски противнапад. У борби је учествовао султан, који је покушавао да спријечи повлачење своје војске, али је у овом окршају и рањен, док су многи истакнути Турци изгинули, међу њима и румелијски беглербег Караџа и заповједник јаничара Хасан. Послије неуспјеха, султан је одлучио да се повуче, спалио је турске лађе на Дунаву, а читава турска војска се повукла. О тачном броју турских губитака нема поузданих података. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Турска флота на Дунаву претрпјела је катастрофу. Јањичари су тешко страдали. Овај пораз је нарушио углед турског султана. Он се светио својим сарадницима због пораза. Када су му петорица гласника донијели лоше вијести из Угарске он је наредио да се побију.

 

  • На данашњи дан, 22. јула 1852. године у Венецији је умро француски војсковођа Огист Мармон. Као војвода од Рагузе прогласио је 1808. године анексију Дубровачке републике, а од 1809. до 1811. године био је генерални гувернер илирских провинција.

MarmonОгист Мармон рођен је у Бургундији. Његови преци доселили су се у XV вијеку из Холандије. Војнички позив био је традиционалан у породици. Отац му је био одличан официр и за заслуге одликован орденом Светог Луја. У седамнаестој години Мармон ступа у артиљеријску школу гдје се упознаје са Наполеоном Бонапартом који је био старији од њега пет година. Друговање са Наполеоном учврстио је приликом опсаде Тулона 1793. године. Наполеон Бонапарта одређује Мармона за свог ађутанта у походу на Италију. Тада се он истиче као најмлађи командант батаљона и за заслуге од Директората добија почасну сабљу с натписом: „Побједити тиране“. Приликом Наполеоновог похода на Египат, Мармон се посебно истиче у заузимању Малте кад је са само 24 године унапријеђен у чин бригадног генерала. Изузетну способност показао је у биткама са мамелуцима код пирамида у Египту. Као гувернер Александрије, упркос глади и епидемији куге, издржао је блокаду од стране англо-турске флоте. Након повратка из Египта, Мармон чврсто подржава Наполеона који врши државни удар и постаје Први конзул Француске Републике. Тада генерал Мармон постаје државни ратни савјетник. Прави војнички подухват генерал Мармон изводи у борбама против Аустрије у неприступачним предјелима масива Алпа. Наредбом Наполеона, генерал Мармон постаје врховни командант армије у Холандији, а октобра 1805. године командант корпуса од око 20.000 људи те битно доприноси предаји Улма и  побједи код Аустерлица. Послије битке код Улма Наполеон је без борбе ушао у Беч. Супротно садржају уговора из Братиславе (Пожуна), аустријске трупе предају Боку Которску руском адмиралу Сењавину, који се ту појавио са ескадром и копненим снагама. Та је афера уздрмала политичке и војне кругове тадашње Европе. Ево како генерал Мармон види Црну Гору:

„Близу Котора налази се Црна Гора, планинска тешко приступачна земља чије је становништво словенског поријекла, а исповиједа православну вјеру. Од најранијих времена ослободила се превласти турске Порте и скадарски је паша никад није успио покорити. Отац садашњег паше погинуо је у борби с Црногорцима. Русија која је већ одавно бацила поглед на Исток и које се политика ни на тренутак није измијенила, успоставила је са овом земљом везе прије много година и са њоме обично комуницира преко Србије. Владика, вјерски поглавица, признаје врхвну власт самовладара свих Руса. Владика влада земљом својим утицајем, али законито. Он је само дио политичког тијела, народне скупштине, која одлучује о свим значајним стварима и именује намјесника сваке године. Владика предсједа Скупштином. Она се често састаје, а твори је по један представник сваке обитељи. Ево парламентарне владе у једној још неуљуђеној земљи, уосталом повијест нас учи да су сви народи овако почели…Можемо замислити колико је узбуђења међу њима (Црногорцима) изазвало уступање Боке Которске Русима и долазак руских копнених и поморских трупа. Старе везе још више ојачаше и руски адмирал (Сењавин) добије под своју команду читаву војску. Предност више била је сличност језика. Црногорци говоре најчишћим словенским језиком…Због изолације у којој су живјели још од времена досељења (дванаест или тринаест стољећа), и непознавања наших потреба и наших вјештина, нијесу морали модификовати свој језик, тако да је језик црногорских сељака остао непромијењен. То је исти језик на којем је написана руска Библија. Ако овоме додамо да с обзиром на удаљеност није било никакве опасности да Русија подјарми ову земљу, већ да је може само заштитити, схватићемо блискост и покорност коју су Црногорци показали према Русима управо због ових чињеница. Осим тога, становници Котора, од којих су двије трећине православне вјере и који се готово одреда баве поморством, нијесу се надали никаквом одбору под нашом влашћу, па спремно постадоше руским помоћницима.

Наполеон је захтијевао од генерала Мармона да се што прије и неизоставно састане са Светим Петром Цетињским. Свети Петар Цетињски био је у вези са Карађорђем Петровићем, коме је давао подршку за вријеме Првог српског устанка.Одликован је руским орденом Александра Невског. Било је договорено да се француски и црногорски представници састану у тврђави Тројица код Котора  Како је тврђава била опкољена француским војницима, владика и Црногорци су се бојали замке и преваре, па су се вратили на Цетиње. На Цетињу је у то вријеме боравио Санковски, руски дипломата и представник руског цара. Тај руски дипломата имао је велики утицај на владику за вријеме руске окупације Боке Которске и подстицао Црногорце и Бокеље на отпор Наполеону. Знајући утицај Санковског на владику, генерал Мармон је захтијевао од њега да посредује и наговори владику да се сретну у Котору. Владика је прихватио посредовање руског дипломате и дошао пред Котор. Црногорци су се бојали преваре и нијесу хтјели ући у град без оружја. Дозвољено им је да уђу са малим пушкама и ножевима.

Овај владика, красан човјек, снажна ума, стар око педест и пет година, владао је врло отмено и достојанствено. Његов позитивни и законски ауторитет мало је значио у његовој земљи, али је његов утицај био огроман.“

Преводилац у разговорима између генерала Мармона и Светог Петра Цетињског био је конте Мирослав Зановић последњи мушки изданак пустоловне паштровско-будванске породице.