- На данашњи дан, 22. септембра 1990. године у Сремским Карловцима, уз учешће око 100.000 људи, одржана централна прослава 300-годишњице велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.
У рану јесен 1690. године, у дугој историји српских сеоба на сјевер, догодила се и она највећа, позната под именом „Велика сеоба“. У вријеме Бечког рата (1683-1699. године) Турци су се постепено повлачили пред хришћанским војскама, сједињеним под заставом аустријске круне, напуштајући територије које је Сулејман Величанствени запосио вијек и по раније. Ослобођени су сви значајнији градови по Угарској, а од јесени 1686. године до љета 1688. године и цијела Бачка. Освајањем Петроварадинске тврђаве, хришћанским војскама био је отворен пут према Србији. Београд је заузет септембра 1688. године, а царска војска је наредних мјесеци, уз помоћ српских устаника, стигла све до Ниша, Скопља, Приштине, Призрена и Пећи. Почетком 1690. године велики везир Мустафа Ћуприлић реорганизовао је турску војску и државне финансије, и успјешно је покренуо противнапад. Због расула које је завладало у аустријској војсци, Турци су напредовали и освојили Приштину и Ниш, гдје је извршена окрутна одмазда над српским становништвом, што је покренуло велике масе српског градског и сеоског живља на сеобу према Сави и Дунаву. Турци су, почетком октобра 1690. године, поново заузели Београд, а велики избјеглички збјегови почели су да прелазе Саву и Дунав, те су наставили на сјевер, уз Дунав, све до Будима и Сентандреје. Српске избјеглице су путовале и по 40 дана уз Дунав, пјешке и запрежним колима, или пловећи лађама по Дунаву, носећи са собом сва своја покретна добра која су могла да буду брзо скупљена и понесена. Успут је дио избјеглица остајао у насељима Потисја и Подунавља, од Бачке и Барање, све до Будима, Сентандреје, Коморана, Острогона и Ђера. Међу избјеглицама се налазио и знатан број градског становништва – кнезова, трговаца и занатлија из српских варошица и градова, који су сарађивали са аустријском војском приликом њеног продора у Србију. Са народом се селило и свештенство, на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, носећи мошти српских средњовјековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и црквене драгоцености. Напуштајући своју постојбину, са Косова и Метохије, из Јужне Србије и Македоније, Рашке, Шумадије, Поморавља, Подриња, Тимочке крајине, Браничева, из Мачве и Београда и околине у Угарску је, према бројним различитим процјенама, у Великој сеоби прешло од 30.000 људи, па до 40.000 породица (само се у околину Будима, до почетка новембра 1690. године, населило око 15.000 српских избјеглица), а највјероватнији број пресељених процјењује се на 70 до 80 хиљада душа.
- На данашњи дан, 22. септембра 1974. године саопштено је да је од урагана у централноамеричкој држави Хондурас погинуло око 5.000 људи.
Изнад Атлантика се у просјеку формира шест урагана по сезони, а три од њих пређу трећу категорију. Сезона урагана достиже врхунац током августа и септембра, а завршава се крајем новембра. Научници не могу дефинитивно рећи да ли су велики циклони узроковани климатским промјенама, али извјесно је да глобално загријевање чини урагане разорнијим него што би иначе били. То је зато што виша температура воде доводи до пораста нивоа мора, што повећава ризик од поплаве током олујних удара. Такође, топлији ваздух задржава више водене паре у атмосфери, због чега урагани јачају и испуштају више кише. Урагани су најмоћније олује на планети Земљи. То су у суштини тропски циклони који брзо ротирају, а карактерише их низак притисак у средишту, снажан вртлог и спирални пренос олујних грмљавинских облака око ока олује, који доносе велике количине кише. Према снази се класификују различито, а најпознатија је Сафир-Симпсонова подјела на пет категорија, при чему вјетрови из оне највише достижу брзине веће од 252 километара на сат у непрекидном трајању од најмање десет минута. Урагани се најчешће формирају крајем љета када су разлике у температури ваздуха у нижим слојевима атмосфере, уз топлу површину мора и виших хладнијих слојева атмосфере, највеће. Урагане храни топао влажан ваздух над загријаним водама океана у екваторијалном подручју. Топао ваздух диже се од површине океана увис и доводи до ниског притиска. Урагани користе топлу воду као гориво, а пошто климатске промјене узрокују пораст температуре воде и ваздуха, они постају влажнији и тромији под додатним теретом. У протеклих седамдесет година брзина урагана опала је за 10%. Споро кретање пружа олуји више времена да подручје засипа снажним вјетровима и кишом, што може погоршати и поплаве. Топла атмосфера задржава више воде, због чега успоравање од само 10 % може удвостручити количину падавина. Како ће температура океана и даље расти, бићемо и свједоци опасног јачања урагана.
