- На данашњи дан, 23. априла 1815. године, у Такову, на Цвијети, српске старјешине одлучиле су да подигну Други српски устанак.
Турци су поново запосјели Србију послије слома Првог српског устанка 1813. године, а Срби су се тада налазили у тешком положају. Самовоља коју су спроводили Турци била је неиздржива. Други српски устанак почео је спонтано. Локалне српске старјешине почеле су да убијају Турке који су скупљали порез. На црквени празник Цвијети у Такову су се окупиле српске старјешине. Замолили су Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он уз колебање прихватио. Порта је пожурила да силом угуши устанак, али је Милош и војнички и дипломатским акцијама успио да надвлада аспирације Османског царства. Томе је допринијела и Русија, која је послије слома Наполеона била у могућности да изврши притисак на Порту.
Турци су пристали на примирје и обећали Србији самоуправу, у којој је Милош постепено изборио положај аутономног наследног књаза. Други српски устанак, у ствари, представља другу фазу Српске револуције. Други српски устанак довео је до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, Устав и владарску династију. Оружане борбе у Другом српском устанку трајале су око четири мјесеца. Други српски устанак је од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала двије војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсјели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јовану Добрачу, а са својом војском је кренуо на сјевер и сукобио се са Турцима код Палежа (Обреновац) те однио побједу, заробивши уз то и два топа. Послије битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић. Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић наставили су ка Чачку.
Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили, прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали. Послије овог пораза Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, гдје су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпјела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу. Оружани сукоби са турском војском нијесу имали онај интензитет и оне размјере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз. Постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша октобра 1815. године. Тако је прекинута оружана борба мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. године и 1815. године.
Почели су дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основ за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка – рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене српске власти и државе.
- На данашњи дан, 23. априла 1728. године у катастрофалном пожару уништен је велики дио Копенхагена.
Копенхаген je главни и највећи град Данске. Простире се на површини од 526 км2. У самом граду живи око 542 хиљаде становника, а на ширем подручју око 1,2 милиона. Копенхаген је политичко, привредно и културно средиште Данске. Последњих деценија, са јачањем сарадње са Шведском, Копенхаген је заједно са шведским Малмеом постао средиште велике Оресунд регије са око 3,8 милиона становника. Ово је једна од најразвијенијих области у Европској унији. Копенхаген је већ годинама један од градова са најквалитетнијим животом. Истовремено, то је један од најскупљих градова на свијету. Географски положај Копенхагена је изразито повољан. Копенхаген се налази на најужем мореузу Оресунд, који одваја Балтичко и Сјеверно море. На тај начин Копенхаген се налази на спони средње и сјеверне Европе (Скандинавије). Најближи већи град Копенхагену је шведски Малме, преко мореуза, 40 км источно, спојен новим Оресунд мостом-тунелом. Море је и данас главни чинилац развоја града (привреда, градски предио са многобројним каналима и маринама). Клима у Копенхагену је умјерено континентална са утицајем Атлантика и Голфске струје. Стога град одликује блага клима. Подручје града било је насељено још у доба праисторије. Данашње насеље је око 1000. године основао Свен Рашљобради. 1167. године уз дотадашње рибарско и лучко насеље изграђен је замак, на мјесту данашњег дворца Кристијанборг, па оно добија црте града. Град убрзо постаје важна лука, што очувало у имену града (у преводу Лука трговаца). Стога се 1167. године сматра годином оснивања Копенхагена. Повељом епископа Јакоба Ерландсена из 1254. године Копенхаген и званично постаје град. Међутим, Копенхаген постаје пријестоница Данске тек у XV вијеку, умјесто дотадашње пријестонице Роскилдеа. Од времена премјештања пријестонице у Копенхаген град утврђује положај стожера данске круне, али и данске привреде и културе. 1658–59. године град се успјешно одупро нападу Швеђана. Међутим, много већи ударац граду задала је куга 1711. године, када је број пређашњег становништва (око 65 хиљада) сведен на трећину. У двије битке, 1801. и 1807. године, Данско-норвешка флота је доживела велики пораз у бици код Копенхагена од стране британске. У исто вријеме град је веома страдао, а погинуло је и много грађана. И поред тога, следећих деценија XIX вијека град и цијела држава биљеже нагли развој, па се градско становништво брзо увећавало. Током Другог свјетског рата Копенхаген је био окупиран као и остатак државе. И поред окупације, Копенхаген и Данска су много мање страдали него многе друге окупиране области. Послије рата брзо је текла обнова и осавремењавање града. Од 1961. године је отворена прва пјешачка улица на свијету, Строгет, и од тада се ради на брзом развијању пјешачких зона. Последњих пар деценија Копенхаген се увијек укључује међу најбоље свјетске градове за живот на свијету без обзира на високе трошкове живота. У XVII вијеку Копенхаген је био један од највећих градова Европе, али је касније потиснут. Током друге половине XIX вијека и прве половине XX вијека град је брзо растао, повећавши број становника неколико пута. Послије Другог свјетског рата број становника је споро растао, а касније и стагнирао. У то вријеме почела су расти предграђа Копенхагена. Становништво Копенхагена је до прије пар деценија било готово искључиво етнички данско. Међутим, бројни усељеници из страних земља измијенили су састав становништва. Тако данас у Копенхагену преко 21% чини становништво рођено у иностранству. Копенхаген има добро очувано старо градско језгро са препознатљивим „скандинавским духом“ (једноставне фасаде у живим бојама, канали, готске цркве и сл.). Град посједује и једну од највећих пјешачких зона, која је истовремено и најстарија на свијету, па је понос града. Округли торањ представља једну од главних туристичких знаменитости Копенхагена. Она се налази у самом средишту града.
