Brskovo Novac

Љетопис, 23. август 2019

Име: Ljetopis 23.08.2019 (1836 Smail Aga, 1254 Brskovo); Опис: Љетопис, 23. август Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 23. августа 1254. године први пут се у једном писаном документу јавља помен Брскова, средњовјековног рудника с утврђењем, које лежи на обронцима планине Бјеласице, пет километара источно од Мојковца.

Brskovo NovacУ Брскову се ковао новац од средине XIII до почетка XIV вијека, у  доба краља Уроша Немањића, у чијој се повељи рудник и помиње. Брсково је у средњем вијеку било привредно средиште , које се, према вриједности производње и остварених прихода, могло поредити са градовима у приморју. Урош Немањић дозвољава да се на подручју Брскова населе њемачки рудари , Саси. Они оснивају трг Брсково и настањују се у њему. Отворили су руднике и почели експлоатацију руде сребра. Трговци су у овом мјесту образовали колоније, од којих је нарочито значајна дубровачка. У Брскову је радила ковница новца. Ковао се сребрни „брсковски динар“. Брсковска тврђава (звана и Градина) у средњем вијеку је служила за заштиту комплекса рудника Брсково . У њој се налазила и ковница сребрног новца (динара) као и складиште сребра. Рударско-трговачко насеље, трг , за вријеме свог највећег процвата је прерасло у мањи град. Почетком XIV вијека, значај Брскова почиње да опада, да би потпуно опао када га освајају Османлије. Дубровчани га у једном тексту из 1433. године убрајају у напуштена мјеста. Развој Брскова, као рударског и трговачког центра, може се пратити од седамдесетих година XIII вијека, од када су сачуване књиге дубровачке канцеларије и нотаријата. У Брскову је искован и први српски новац, налик на млетачке сребрњаке, али за осмину лакши. Дужи боравак владара у једном мјесту условљавао је да ово мјесто има двор. Ту би поред владара боравила пратња, савјетници и други дворјани. У доба мира, боравак владара у једном мјесту, био је, поред осталог, условљен годишњим добом, а у вези са климатским погодностима мјеста, евентуалним ловиштима. У другој половини XIII вијека, налази се привремено двор и у Брскову, ван сумње као љетњи двор, највјероватније у доба владавине краља Уроша и краља Драгутина Немањића. Хипотезу о постојању двора у Брскову потврђује један локалитет – познато Краљево коло код Биоградског језера. На Брскову – Градина постоје остаци неке грађевине, а легенда каже да је то била кула краља Уроша Немањића. Непосредно поред остатака срењовјековног града Брскова, налази се ледина. Има историјских података да се уз саму ледину налазио и Трг робова. Локалитет са именом Брсково, налази се на једном брду, око 6 км источно од Мојковца. Најновијим археолошким откопавањима на локалитету гдје је могао бити Трг, нађени су и откопани камени зидови, који су штитили град од упада. Ипак, одкопи старих градских зидина, рударске јаме, остављају простора археолозима, историчарима и другима да даље истражују овај локалитет. A  предање нам говори да је назив Мојковац настао спајањем ријечи “мој ковани новац“ које је изговорио краљ Урош Немањић приликом ковања новца у руднику Брсково.

 

  • На данашњи дан, 23. августа 1836. године одреди Смаил-аге Ченгића у бици на Грахову, нанијели су тежак пораз Катуњанима и Граховљанима.

Smail Aga MljeticakУ том сукобу погинуло је девет Петровића, међу којима и Његошев најмлађи брат Јоко. Дубоко погођен његовом смрћу, Његош је припремао освету Смаил-аги , која је услиједила 1840. године на Мљетичку у Дробњацима. Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Касније досељавају у Херцеговину. Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки имао је 600 харачлија и био је богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашчевића који се одметнуо од султана. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше. Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњаке јер су му кнежеви сакупљали харач. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњаке четири године. Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе, укључујући и Ђока Маловића. Завјереници су се састали у манастиру Морача и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери. Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњаке, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњаци буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњаке, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу. Смаил-ага у септембру 1840. године са око педесет харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико дробњачких талаца и послао их у Мостар. Главари дробњачки наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак. Смаил-ага покрене војску на Мљетичак. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак. Ноћ је била облачна. Био је прохладан вјетар и било је магле. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао. У зору, када су се дијелили ноћ и дан извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака, по логору Турци падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. Заустио је да затражи коња, али био је мртав прије него је пао на земљу. Остали Турци, кад виђеше да је Смаил-ага погинуо, разбјеже се. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Свега двојици Турака пошло је за руком да побјегну. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио златни крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије смрти Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и др. Примивши из Алексићевих руку главу Смаил-агину, Његош повиче: „Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана трајало је на Цетињу весеље.