- На данашњи дан, 23. децембра 1679. године у Перасту је рођен Вицко Змајевић, надбискуп барски и примас српски.
Потиче из познате породице Змајевића. Вицков отац Крсто био је угледни капетан града Котора, а брат Матија прослављени руски адмирал. Породица Змајевић је била угледна старосједелачка породица из племена Његуши. Неки од њених најзначајнијих потомака породице Змајевић били су Андрија Змајевић (писац и надбискуп барски и примас српски) и Матија Змајевић адмирал царске Русије . Према казивању поткрај XIX вијека, Змајевићи су били старосједеоци од средњег вијека, са Његуша, село Врба. Некадашње имање, односно посјед породице Змајевић носи и дан данас назив, топоним Змајевића крш, подно Ловћена.
Андрија, надбискуп барски и примас српски, свестрана личност, књижевник, сакупљач античких артефаката, мецена умјетника.
Крсто, човјек вичан мачу и мору и више пута биран за градског капетана.
Матија, такође поморац, који је умногоме промијенио ток историје а већи дио своје поморске каријере провео у служби руског цара Петра Великог коју је завршио као адмирал руске балтичке флоте.
Вицко, син Крстов брат Матијин, који је отишао стричевим стопама, осим свештено лице и сам је био књижевник и мецена умјетника.
Капетан Крсто Змајевић, његов брат Андрија, и Крстови синови Матија и Вицко су имена записана златним словима Пераста XVII и XVIII вијека. Андрија и Вицко-црквени поглавари надбискупије заговорници очувања народног језика, књижевници, добротвори и Матија најзнаменитији и најобразованији поморац тога времена, личности су неизбрисиво уклесане у културно-историјску слику Пераста. Колико су сва тројица били везани за Пераст остало је записано у архивској грађи кроз њихова дјела и преписке. Ипак, једино је Андрија остао и окончао свој живот у Перасту. Симболика његове привржености можда је најуочљивија у начину како је саградио палату. Везао је за стијену перашког брда, претворио је одбрамбену кулу у њен централни дио, те пошто је саградио звоник и капелу, створио је један комплекс кроз који као да је изразио себе управо као чувара како би будуће генерације подсјећао на то вријеме.
- На данашњи дан, 23. децембрa 1790. године рођен је француски египтолог Жан Франсоа Шамполион, оснивач египтологије.
Дешифровао је 1822. године хијероглифе с плоче пронађене 1799. године у египатском мјесту Решид и утврдио да они нијесу само симболичко, него и фонетско писмо. Шамполион је превео дјелове камена из Розете, откривајући сличност египатског језика с коптским. Открио је да је систем египатског писма комбинација фонетских (звучних) и идеограмских (сликовних) знакова Ако данас за нечији рукопис кажете како та особа пише хијероглифима, прво што саговорнику падне на памет је нешто неразумљиво, нечитко. Хијероглифи су, као древно египатско писмо, дуго били мистерија за западну цивилизацију која никако није могла да проникне у значење овог писма. Све док се није појавио Шамполион.
Хијероглифско писмо је сложен систем који комбинује 4 различита стила шифровања, тј. писма, одакле вјероватно потиче и његова вишезначност. Ово је преводиоце збуњивало јер је систем знакова било могуће тумачити на више начина. Свакако да првим преводиоцима није помагало ни то што је постојало прегршт погрешних информација из грчких и римских списа о египатском хијероглифском систему. Сви описи из ових записа тврдили су како хијероглифи имају симболичко и филозофско значење. Истина, ово није било потпуно нетачно, али је наводило прве преводиоце на погрешан траг.
Преводиоци су постигли велики успјех када је 1799. пронађен чувени Камен из Розете из доба када су Египтом владали фараони династије Птолемејида. На њему се налазе тројезични натписи који су обавјештавали о томе коме је храм посвећен. Тачније, натпис је у суштини био један, само је био написан уз помоћ два египатска система писања која су била помијешана са дјеловима на старогрчком. Уз помоћ оваквог паралелног читања, преводиоци су успјели да крену са повезивањем знакова са звуковима. Кључ ове загонетке крио се у чињеници да су египатски писари записивали имена краљевске лозе унутар специјалних знакова ‒ такозваних картуша, који су били у основи елипсасти оквири око имена фараона. Тако име фараона изгледа као да је заокружено у тексту, а картуши су требали да симболизују фараонов прстен. Када се у Европи прочуло за ово епохално откриће, француски лингвиста, данас чувени Жан Франсоа Шамполион био је први међу тумачима који је претпоставио да картуши највјероватније означавају краљевску лозу. На основу овога, он је успио да додијели одговарајуће звуке појединим знаковима. Био је први који је нашао име грчког краља Птоломеја међу хијероглифима тако што је успио да тачно повеже дјелове грчког текста са египатским на Камену из Розете.
Осим Птоломеја, текст је помињао и Птоломејеву краљицу Клеопатру. Упоређујући заједничке елементе, ово му је омогућило да са сигурношћу утврди да су његове претпоставке тачне, одакле је дешифровање кренуло мало лакше. Најприје је успио да разбије имена унутар картуша и да их рашчлани на дјелове. На неки начин, довео их је у линеарни распоред, који је западној цивилизацији лакше схватљив. Тако је успио да повеже истовјетне симболе, конкретно симболе за П, Т, О и Л који су се јавили у оба имена. Остатак је погодио на основу знања о именима краљевске породице, а вокале је већ свакако познавао из грчког. Тако су ова имена била готово потпуно дешифрована. Шамполиону се мало и посрећило. Не преводе се сви египатски знакови баш тако директно у одговарајућа алфабетска слова.
Међутим, ова срећна околност да се у тексту нађу баш ова имена, омогућила му је да постави основе за дешифровање и да схвати како су повезани алфабетски и идеографски знакови. Истовремено се ослањајући на коптски и грчки текст, напокон је могао да крене у даље дешифровање и да пронађе даље паралеле између симбола.
