- На данашњи дан, 23. јануара 1916. године у Крфском каналу у Првом свјетском рату почело je сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу“.
Послије натчовјечанских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нијесу појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да се сахрањују у море. Према званичним али непотпуним подацима, јер сви умрли нијесу евидентирани, у Крфском каналу је сахрањено 4.847 српских војника и официра. Сви наши бродови који туда пролазе заустављају се и одају почаст сахрањенима у „Плаву гробницу“.
Име „Плава гробница“ се изговара за море око острвцета Вида, у граду Крфу, у које су током Првог свјетског рата сахрањивани преминули српски војници. Ова тужна истина јединствена је у свијету и од тада до данас о њој се говори с пијететом и највећим поштовањем.
Историја говори да су на острво Видо прве дошле моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића, регрута, скоро дјечака. Сви су и тада, далеко од своје отаџбине, сањали своје село, улицу, сокак, пријатеље, родбину, своје љубави још неизречене, а остали су заувијек у „Плавој гробници“, у тамним таласима Јонског мора. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво вријеме сахрањивани су на каменој обали острва, а касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у „Плавој гробници“, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута. Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог свјетског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф послије преласка преко Албаније.
Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у „Плавој гробници“. Током тридесетих година XX вијека на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана. Острво је удаљено свега километар од градске луке у Крфу и да би се стигло до њега потребно је десетак минута вожње бродићем. На мермерним зидинама налазе се 1.232 касете са костима ратника који су били сахрањени на 27 крфских гробаља, а чија су имена била позната. Кости 1.532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера изнад којих се налази лице и наличје. Изнад улаза у маузолеј се налази велика репродукција албанске споменице на којој се налази грб краљевине Југославије.
Ово потресно мјесто инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену пјесму „Плава гробница“.
- На данашњи дан, 23. јануара 1922. године дата је прва ињекција инсулина у свијету.
Четрнаестогодишњи дјечак Леонард Томпсон који је оболио од дијабетеса лежао је на умору у Општој болници у Торонту. Дјечак који је запао у тешку кетоацидозну кому, прва је особа којој је убризган инсулин. Изоловани екстракт инсулина који је Леонард примио био је непрочишћен што је за последицу имало неколико алергијских реакција и третман је био принудно обустављен.
У наредних петнаестак дана др Џемс Колип је даноноћно радио на прочишћавању инсулина изолованог из говеђег панкреаса. Дјечак Леонард је добио другу дозу инсулина и третман је овај пут био изузетно успјешан, без икаквих попратних реакција и потпуно је елиминисао све знакове дијабетеса код дјечака. Од тада је инсулин спасио живот милионима људи и из темеља измијенио ток и прогнозу шећерне болести.
За ово епохално откриће Сир Фредерик Бантинг је заједно са професором Рихардом Маклаодом, директором Физиолошког завода у Торонту, у којем су истраживања обављена, добио 1923. године Нобелову награду, али не и професори Бест и Колип, што се сматра једном од највећих грешака које је Нобелова фондација учинила у својој преко сто година дугој историји постојања.
Животињски инсулин, говеђи и свињски, остао је дуго времена као једини инсулин. 1950. године је откривен секвенцијски распоред аминокиселина у хуманом инсулину. Први синтетски инсулин произведен је раних шездесетих година, а први генетски синтетички хумани инсулин је произведен 1977. године. Његова комерцијална продаја почела је 1988. године. Даљим истраживањима инсулина, током деведесетих година двадесетог вијека направљена је нова генерација инсулина тзв. хумани инсулински аналози или модерни инсулини који имају боље карактеристике од хуманих инсулина; брже или дуже дјеловање, изазивају мање хипогликемија и тако даље. Данас се инсулин производи као чисти људски инсулин технологијом рекомбинантне ДНК – дезоксирибонуклеинске киселине.
