- На данашњи дан, 23. септембра 1687. године у борби с Турцима, током напада на Дувно, погинуо је ускочки војвода Стојан Јанковић, војни старјешина Равних Котара у млетачкој служби.
За подвиге у борбама против Турака млетачке власти га одликовале титулом кавалијера и дале му имање у Котарима. Опјеван је у народној пјесми „Ропство Јанковић Стојана“. Стојан Митровић Јанковић, у српској народној пјесми чешће изговаран као Јанковић Стојан, био је један од вођа ускока у Равним Котарима у XVII вијеку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповједник тврђаве Островице. Стојан Јанковић је син Јанка Митровића, харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара код Обровца. У оновременим документима из XVII вијека, у којима су патронимична имена тада, била уобичајена, Стојан Јанковић, као достојан наследник имена и славе свога великога оца, именује се различито: У једном од докумената, из 1650. године именује се као: figlio di harambassa Gianco Mitrovich, nominato Stoian. У другима као: harambassa Stoian Giancovich, carambassa Mitrovich, Stoian Mitrovich figlio di Gianco… sardar de Morlacchi, Stoiam Mitrovich zardar de Murlachi… Касније, по добијању млетачке витешке титуле, он се именује као: cavalier Stogiam Mitrovich, kavalier Gianco Stogiam. Њемачки извори га, памте под именом: Ritter Janco. Стојан Јанковић прославио се као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645—1669. године) и морејски рат (1683—1699. године). У фебруару 1666. године је заробљен код Обровца на ријеци Цетини, гдје је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови Атлагић, Ченгић и Бараковић. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успио да се ослободи након 14 месеци. Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута побиједио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповједника, међу којима је неке и лично посјекао. Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић. За војне заслуге и показану храброст 1670. године Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном св. Марка, вриједном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је посједе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком са „400 гоњала земље“. Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. године је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније је погинуо током напада на Дувно. Опјеван је у српској народној епској пјесми „Јанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана“, као и у другим народним пјесмама.
- На данашњи дан, 23. септембра 1719. године Лихтенштајн је постао независна кнежевина у оквиру Светог римског царства.
Лихтенштајн или званично Кнежевина Лихтенштајн је држава у западној Европи. Граничи се са Швајцарском на западу, и Аустријом на истоку. Рељеф Лихтенштајна је планински, због чега је једна од главних привредних грана зимски туризам. Главни град Лихтенштајна је Вадуц, највећи град је Шан а највећа општина је Тризенберг. Садашња територија Лихтенштајна чинила је у прошлости мали дио римске регије Реција. Током вјекова ова земља је остала јако далеко од европских стратешких интереса. Прије доласка на власт актуелне династије, била је феудални посјед у власништву једног огранка породице Хабзбурговаца. Династија Лихтенштајн је своје име добила по дворцу Лихтенштајн, здању смјештеном знатно даље у Аустрији. Вјековима су чланови династије Лихтенштајн узимали у посјед велика подручја, нарочито у Моравској, Доњој Аустрији и Штајерској, не успијевајући ипак да избјегну старатељство крупније властеле, прије свих Хабзбурговаца, којима су често нудили своје савјетничке услуге. С обзиром на то да ниједна њихова територија није била под директном надлежношћу цара, династија Лихтенштајн није могла да учествује у раду Рајхстага. Породица је, желећи да увећа своју моћ добијањем столице у Рајхстагу, почела да чини све како би приграбила посједе којима је једини сизерен цар лично. Послије дугих преговора, то им је најзад пошло за руком куповином двије минијатурне грофовије Шеленберг и Вадуц од Хабзбурговаца, 1699. и 1712. године. Овр двије парцеле су испуњавале тражене критеријуме, тако да их је цар Карло VI ујединио и уздигао на ранг кнежевине, надjенувши им име Лихтенштајн, у част свог новог кнеза Антона Флоријана од Лихтенштајна. Управо тада Лихтенштајн постаје суверена држава у саставу Светог римског царства. Имајући у виду да је ова трансакција била чисто политичка, принчеви Лихтенштајна су се нашли на својој новој земљи тек послijе неколико деценија. Године 1806. Свето римско царство пало је под власт Француске. Овај догађај значајно је утицао на Лихтенштајн: окоштале политичке и административне структуре урушиле су се убрзо по царевој абдикацији; на његово мjесто дошао је Наполеон. Тиме је Лихтенштајн ослобођен притисака и сваког спољног утицаја и по први пут у својој историји постаје уистину независан. Почев од тада, своју судбину је везао за Аустрију. Током Другог свjетског рата Лихтенштајн је сачувао неутралност, породично богатство које се нашло у зони борбених дејстава премjештено је у унутрашњост територије и у Лондон, да би се сачувало. По завршетку рата Чехословачка и Пољска припојиле су неколико њемачких земаља, што је имало за последицу одузимање цјелокупних посједа од чланова династије Лихтенштајн, оних који су традиционално били у њиховом власништву. Ту се, прије свега, мисли на Бохемију, Моравску и Шлеску. Кнежеви династије живјели су у Бечу почев од 1938. године. Тензија је појачана за вријеме Хладног рата, када су тадашње власти Чехословачке забраниле улазак грађанима Лихтенштајна на поменуте територије. Економска криза која је потом услиједила присилила је малу државу да се више приближи Швајцарској и да са њом закључи монетарну и царинску унију. Ови напори уродили су плодом и земља се отада убрзано развија. Током наредних неколико деценија кнежевина ће ући у еру просперитета и економске модернизације, посебно захваљујући стварању повољних пореских олакшица које привлаче многобројне фирме. Владар Лихтенштајна данас се убраја међу најбогатије шефове држава на свијету, са иметком који се процјењује на три милијарде евра. Становништво, исто тако, ужива у једном од највиших животних стандарда на планети.
