Dzulijan Asanz

Љетопис, 24. фебруар 2019. године

Име: Ljetopis 24.02.2019 (2011 Britanski sud osudio Dzulijana Asanza, 1946 Huan Peron izabran za predsjednika Argentine); Опис: Љетопис, 24. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 24. фебруара 2011. године у судском процесу против оснивача вебсајта „Викиликс“ Џулијана Асанжа, који је уздрмао америчку јавност објављивањем тајних хиљаде дипломатских депеша, британски судија Хауард Ридл пресудио је да Асанж мора бити изручен Шведској како би се суочио с оптужбама. Упркос пресуди, 39-годишњи аустралијански експерт за рачунаре остао је на слободи у Британији захваљујући кауцији.

Dzulijan AsanzЏулијан Асанж, којег су поједини публицисти описали „као најопаснијег човјека свијета“ по свему је сасвим посебна личност, по начину живота, преокупацијама, манирима, школовању, чак и по условима у којима је одрастао. Своју улогу поједноставио је следећим ријечима: „Када владе престану да муче и убијају људе, када корпорације престану да злоупотребљавају правни систем, тада ће, можда, доћи вријеме да се постави питање одговорности бораца за слободу говора“. Асанж је постао глобално познат 2010. године, пошто је Викиликс објелоданио више од 251.000 дипломатских депеша, односно преписку између Стејт департмента и дипломатских представништава САД широм свијета. Тај материјал садржао је чак 40 процената повјерљиве грађе, а више од шест одсто тајних докуманата. И претходно су његове активности изазивале озбиљну главобољу званичника и њихових служби, попут ситуације када се половином те године појавио „случај Апач“, који су Асанж и његови сарадници називали „Пројекат Б“. Радило се о видео запису из кокпита америчког хеликоптера „Апач“ на којем се види како амерички војници 2007. године, у Ираку, из ваздуха хладнокрвно убијају 18 цивила, међу којима и двојицу новинара Ројтерса. Асанж је Викиликс основао 2006. године, а с радом је почео јануара 2007. године што ће сам Асанж описати као „Википедију без цензуре“. Сајт Викиликс дневно је објелодањивао 10.000 страница докуманата, дипломатских депеша које се од тада нијесу скидале са насловних страна новина широм свијета, при чему су раскринкаване бројне криминалне радње, од „прљавих послова“ у свјетској дипломатији, па до злочина, или једноставно трачева. Тако је објелодањена грађа о убиствима у Кенији, потом одлагању отровних материја на тлу Африке, компромитујућа преписка банака, материјали о дејствима САД у Ираку, односно Авганистану, или о приликама у Гванатанаму. Интерполова потјерница за Асанжом расписана је 30. новембра 2010. године а 7. децембра Британци су га ухапсили, на основу захтјева Шведске.

Асанж је рођен јула 1971. године у Таунсвилу, Квинсланд, Аустралија, граду смјештеном на сјевероисточном приобаљу Аустралије. Недалеко од Таунсвила, неких осам километара, на излазу из кливландског залива налази се острво Магнетик, на којем је Асанж у изгледа помало идиличним околностима, у природи, провео знатан дио детињства. Рано се заинтересовао и за рачунарство. Већ у шеснаестој био је припадник (односно оснивач) хакерске групе, коју су назвали – „Међународни подривачи“. Како је инсистирао у потоњим објашњењима, имали су строг кодекс, који је подразумијевао да је недопустиво разарање система у који су успјели да провале, као и ма каква промјена нађених података. Како било, хапшен је још као тинејџер због упада у системе универзитета, телекомуникационе компаније Нортел, чак и Пентагона и НАСА. Извесно време живео је чак и као бескућник.

Када је окупљао групу с којом је основао Викиликс своју намјеру је тумачио као супротстављање режимима попут Кине, Русије и земаља централне Азије, а потом исто тако и ма каквог илегалног и неморалног понашања влада односно компанија, „укључујући и америчку власт“. Како се испоставило највише пикантерија било је везано за САД и њихову политику. У уточишту у амбасади Еквадора у Лондону он борави од јуна 2012. године. Асанж је уосталом сам наглашавао да више не вјерује у позитиван исход свог случаја те да страхује да га САД неће пустити на миру због онога што је учинио. Како се изразио: „Могуће је да сам осуђен на смрт“.

 

  • На данашњи дан, 24. фебруара 1946. године Хуан Перон је изабран за предсједника Аргентине, започевши први од три мандата на челу те државе.

Huan PeronПериод владавине Хуана Перона, важи за изузетно тежак период у историји Аргентине. Владао је гвозденом песницом, окружен богатством и луксузом, а његова моћ је превазилазила све границе. Народ је у почетку био опијен његовом појавом, а изузетно популарна је била његова друга супруга Евита. Њен култ личности на неки начин и даље живи у Аргентини. Перон је одрастао у сеоској породици, а са 16 година се уписао на војну академију и након тога брзо напредовао у редовима аргентинске војске. 1930-их је био војни аташе у Мусолинијевој Италији, гдје је развио склоност према фашизму. Године 1943. учествовао је у војном удару против владе Рамона Кастиља и учествовао у пучистичкој влади. Крајем 1945. године се разишао са пучистима, био присиљен на оставку и краће вријеме ухапшен. Чим се прочула вијест о Пероновом хапшењу, почело се са организацијом протеста приликом којих ће се тражити његово пуштање. Између 250.000 и 350.000 људи је изашло на улице. Не слажу се сви историјски извори о овом догађају око улоге коју је у њему имала Ева Дуарте. Неки наводе да је позивала људе на протест, неки да је само учествовала у њему, а трећи да уопште није учествовала. Ева тада није имала контакте у синдикатима и Министарству рада који су били главни актери протеста. Она никада није потврдила да је била организатор, већ је истицала да је за Пероново ослобађање захвална народу који је тог дана изашао на улице. Перона пуштају исте вечери и он са балкона Ружичасте куће објављује да ће убрзо бити одржани предсједнички избори на којима ће бити изабран за кандидата Лабуристичке партије. Са Евом склапа грађански брак, а црквени у цркви Светог Фрање Асишког у Ла Плати. По први пут у историји Аргентине, предсједничког кандидата, током предизборне кампање, прати жена. Ева чак, неколико дана пред изборе, покушава да одржи говор умјесто Хуана (који је због болести био спријечен да дође) на скупу на Луна парк стадиону. Окупљене жене, које су дошле да подрже кандидатуру Перона, који је раније предложио да им се да право гласа, ометале су говор и тражиле да се Перон појави клицајући “Хоћемо Перона!”. Перон на изборима осваја 54% гласова, док другопласирани кандидат освоја 7% гласова мање. Међутим изборни закон му омогућава да освоји 13 провинција, све осим Коријентеса, двије трећине Представничког дома и скоро цио Сенат. Перон је као предсједник увео низ реформи са циљем национализације индустрије, смањења утицаја страних – првенствено британских компанија – на политику земље, те побољшања социјалног положаја најсиромашнијих слојева. Перонова идеологија – коју је описивао као трећи пут између социјализма и капитализма – данас се назива перонизам. Након смрти Еве нашао све више политички изолован. Године 1955. је збачен у војном удару и протјеран у Шпанију.

Када је у Аргентини након осамнаест година поновно успостављена демократија, Перон се вратио и глатко побиједио на изборима. Међутим, био је тешко болестан и није био у стању да спријечи све крвавије обрачуне између лијеве и десне фракције својих присталица. Након смрти1974. године наслиједила га је супруга Изабела Перон.

Након завршетка Другог свјетског рата, Аргентина је постала популарно склониште за нацисте, од којих су неки били под Пероновом заштитом. У Аргентину су се пребацивали преко тзв. пацовских канала из Европе. Неки од њих били су Јозеф Менгеле и Адолф Ајхман. У Аргентини су уточиште нашли и функционери марионетских режима, попут Анте Павелића. Бјегунци су обично добијали фалсификоване пасоше у аргентинском конзулату у Барселони.